| 1 Коринћанима 7:5 |
| Не забрањујте се једно од другога, већ ако у договору за (кратко) време, да се молите Богу и онда опет да се састанете, да вас сотона не искуша вашим неуздржањем. |
|
| Дела Aпостолска 13:2 |
| Кад они служаху Господу и пошћаху, рече Дух свети: Одвојте ми Варнаву и Савла за дело на које сам их позвао. |
|
| Дела Aпостолска 14:23 |
| И кад им по свима црквама поставише старешине, уз молитву и пост предадоше их Господу у кога су веровали. |
|
| Лука 2:37 |
| и (онда) сама, као удовица, до осамдесет и четири године. Није одлазила од храма, где је постом и молитвом Богу служила ноћ и дан. |
|
| Лука 18:12 |
| Постим двапут у недељи, дајем десетак од свега што добијем. |
|
| Дела Aпостолска 13:3-4 |
| [3] Тада постише, помолише се Богу, метнуше руке на њих и отпустише их.[4] Послани од светога Духа, сиђоше у Селевкију, и оданде отпловише на Кипар. |
|
| Лука 4:2-4 |
| [2] четрдесет дана, а ђаво га је кушао. И не једе ништа тих дана, а кад се они навршише, огладне.[3] Тада му рече ђаво: Ако си Син Божји, кажи овоме камену да постане хлеб.[4] А Исус му одговори: Написано је: "Не живи човек само о хлебу". |
|
| Матеја 6:16-18 |
| [16] А кад постите, не будите жалосни, као претворице; јер нагрђују лица својега, да би их видели људи где посте. Заиста, кажем вам: Примили су плату своју![17] А ти кад постиш, намажи главу своју и лице своје умиј,[18] да те не виде људи где постиш, него Отац твој који је у тајности. И Отац твој, који види тајно, платиће ти. |
|
| Лука 18:1-12 |
| [1] А каза им причу како треба свагда да се моле Богу, без умора.[2] И рече: У једном граду беше један судија који се Бога није бојао и за људе није марио.[3] А беше у томе граду (и) једна удовица, која је долазила к њему и говорила: Одбрани ме од мога супарника![4] И неко време није хтео. А после рече у себи: Ако се и не бојим Бога и не марим за људе,[5] но будући да ми ова удовица досађује, одбранићу је, да не би најпосле дошла и избила ме.[6] И рече Господ: Чујте шта говори неправедни судија![7] А Бог зар да не одбрани избраних својих који му вичу дан и ноћ, и зар да оклева с њима?[8] Кажем вам: Одбраниће их брзо! Али хоће ли Син човечји, кад дође, наћи веру на земљи?[9] А и некима који мишљаху за себе да су праведни и друге презираху, каза ову причу:[10] Два човека отидоше горе у храм да се моле Богу, један фарисеј, а други цариник.[11] Фарисеј стаде и овако се мољаше у себи: Боже, хвала ти што нисам као други људи, разбојници, неправедници, прељубочиници, или и као овај цариник.[12] Постим двапут у недељи, дајем десетак од свега што добијем. |
|
| Serbian Bible (SDS) 1934 |
| Public Domain |