A A A A A

Добар карактер: [Саосећање]


Колошанима 3:12
Обуците се, дакле, као Божји свети и мили избраници, у срце милостиво, у доброту, понизност, кротост, стрпљивост.

Јаковљева 5:11
Ето, блажене називамо оне који су претрпели. Трпљење Јовљево чули сте, и свршетак Господњи видели сте, јер је Господ милостив и милосрдан.

Римљанима 9:15
Јер Мојсију говори: "Кога ћу помиловати, помиловаћу, и на кога ћу се смиловати, смиловаћу се".

2 Коринћанима 1:3-4
[3] Слава Богу и Оцу Господа нашег Исуса Христа, Оцу милосрђа и Богу сваке утехе,[4] који нас теши у свакој невољи нашој, да бисмо ми могли тешити оне који су у свакој невољи, утехом којом нас саме теши Бог.

Филипљанима 2:1-3
[1] Ако, дакле, хришћанска поука, ако љубазна опомена, ако заједница Духа, ако љубав и милосрђе вреди што:[2] испуните моју радост, па једно мислите, једну љубав имајте, једнодушно за једним тежите.[3] (Не чините) ништа уз пркос или за празну славу, него у понизности држите један другога за већег од себе;

Матеја 9:35-38
[35] И пролажаше Исус кроз све градове и села, учећи по синагогама њиховим, проповедајући еванђеље о царству и лечећи сваку болест и сваку немоћ.[36] А кад виде народ, сажали му се, јер беше измучен и клонуо, као овце које немају пастира.[37] Тада рече ученицима својим: Жетве је много,а радника мало.[38] Молите се, дакле, господару од жетве, да пошаље радника на жетву своју.

Матеја 20:29-34
[29] И кад су излазили из Јерихона, пође за њим народ многи.[30] И, гле, два слепца сеђаху крај пута, и кад чуше да Исус пролази, повикаше: Смилуј се на нас, Господе, сине Давидов![31] А народ их укори да ућуте. А они још већма повикаше: Смилуј се на нас, Господе, сине Давидов![32] И Исус стаде, дозва их и рече. Шта хоћете да вам учиним?[33] Рекоше му они: Господе, да се отворе очи наше![34] И смилова се Исус и дохвати се очију њихових, и одмах прогледаше и пођоше за њим.

Матеја 14:13-21
[13] А кад Исус чу, отиде оданде чамцем у пуст крај сам. Но кад народ чу, оде за њим пешке из градова.[14] И кад изиђе, виде силан народ и сажали му се за њих и излечи болеснике њихове.[15] А кад дође вече, приступише му ученици и рекоше: Пуст је крај и већ је касно. Отпусти, дакле, народ да иде у села и купи себи хране.[16] А Исус им рече: Не треба да иду, подајте им ви да једу.[17] А они му рекоше: Немамо овде до само пет хлебова и две рибе.[18] А он рече: Донесите ми их овамо![19] И заповеди народу да се пруже по трави, узе оних пет хлебова и две рибе, погледа на небо, благослови и изломи хлебове и даде их ученицима, а ученици народу.[20] И једоше сви и наситише се, и накупише комада што претече - дванаест пуних котарица.[21] А оних што су јели, беше око пет хиљада људи, осим жена и деце.

Матеја 15:29-39
[29] И отиде Исус оданде и дође на Галилејско море, попе се на гору и седе онде.[30] И приступи му силан народ који је са собом имао хромих, кљастих, слепих, немих и многих других, и положише их к ногама његовим. И излечи их,[31] тако да се народ дивио кад је видео неме где говоре, кљасте здраве, хроме где иду и слепе где гледају. И прославише Бога Израиљева.[32] А Исус дозва ученике своје и рече: Жао ми је народа што су већ три дана код мене и немају шта да једу; а нећу да их отпустим гладне, да не малакшу на путу.[33] А ученици му рекоше: Откуда нам у пустињи толико хлеба да нахранимо толики народ?[34] И рече им Исус: Колико хлебова имате? А они рекоше: Седам, и нешто рибица.[35] Тада заповеди народу да се пруже по земљи.[36] И узе оних седам хлебова и рибу, захвали Богу, изломи их и даде ученицима, а ученици народу.[37] И једоше сви и наситише се, и накупише комада што претече, седам пуних котарица.[38] А оних што су јели, било је четири хиљаде људи, осим жена и деце.[39] И отпусти народ, уђе у чамац и дође у околину магаданску.

Матеја 6:30-44
[30] А кад траву пољску, која данас јесте а сутра се у пећ баца, Бог тако одева, неће ли много пре вас, маловерни?[31] Не брините се, дакле, и не говорите: Шта ћемо јести? Шта ћемо пити? Шта ћемо обући?[32] За све то брину се незнабошци. Зна Отац ваш небески да вам треба све то.[33] Него иштите најпре царства његова и праведности његове, и све ово додаће вам се.[34] Не брините се, дакле, за сутра, јер ће се сутра бринути за се. Доста је свакоме дану зла свога.[35] Не судите, да вам се не суди.[36] Јер каквим судом судите, судиће вам се, и каквом мером мерите, мериће вам се.[37] А што видиш трун у оку брата свога, а брвна у своме оку не осећаш?[38] Или како ћеш рећи брату своме: Дај да извадим трун из ока твога - а ето брвно у оку твоме?[39] Претворицо, извади прво брвно из ока свога, па онда можеш гледати како ћеш да извадиш трун из ока брата свога![40] Не дајте светиње псима нити бацајте бисера свога пред свиње, да га не изгазе ногама својима и врате се и растргну вас.[41] Иштите, и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се.[42] Јер сваки који иште, добива, и који тражи, налази, и ономе који куца, отвориће се.[43] Или ко је од вас човек, у кога ако син његов заиште хлеба, камен да му да?[44] Или ако рибе заиште, змију да му да?

Лука 15:11-32
[11] И рече: Један човек имао је два сина.[12] И млађи од њих рече оцу: Оче, дај ми мој део од имања. И он им подели имање.[13] И после неколико дана покупи млађи син све, отиде у далеку земљу и профућка онде своје имање живећи беспутно.[14] А кад потроши све, настаде велика глад у оној земљи, и он се нађе у невољи.[15] И отиде и приби се код једног грађанина оне земље; и овај га посла у поље своје да чува свиње.[16] И желео је да напуни свој трбух рошчићима што их јеђаху свиње, и нико му их не даваше.[17] Тада дође к себи и рече: Колико најамника у оца мога имају хлеба и сувише, а ја овде умирем од глади![18] Устаћу и идем оцу своме, па ћу му рећи: Оче, згрешио сам небу и теби;[19] више нисам достојан да се назовем син твој, прими ме као једнога од својих најамника.[20] И устаде и врати се оцу своме. Кад је још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се; па потрча, загрли га и пољуби га.[21] А син му рече. Оче, згрешио сам небу и теби; више нисам достојан да се назовем син твој.[22] А отац рече слугама својим: Донесите брзо најлепшу хаљину и обуците га, подајте му прстен на руку и обућу на ноге,[23] и доведите угојено теле, закољите га - па да једемо и да се веселимо,[24] јер овај мој син беше мртав, и оживе, беше изгубљен, и нађе се. И стадоше се веселити.[25] А његов старији син беше у пољу.. И кад се, долазећи, приближи кући, чу свирку и играње.[26] И дозва једнога од слугу и запита шта је то.[27] А овај му рече: твој брат дође, и отац твој закла угојено теле, што му се здрав вратио.[28] А он се расрди и не хтеде унутра. А отац његов изиђе и мољаше га.[29] А он одговори оцу: Ето те служим толико година и никад не преступих твоје заповести; али мени никад ниси дао јарета да бих се провеселио са својим пријатељима.[30] А кад дође овај твој син који ти је имање расуо с блудницама, заклао си му угојено теле.[31] А он му рече: Дете, ти си свагда са мном, и све моје твоје је.[32] Али се требало веселити и радовати, јер овај твој брат мртав беше, и оживе, и изгубљен беше, и нађе се.

Serbian Bible (SDS) 1934
Public Domain