A A A A A

Живот: [Неплодност]


1 Самуел 2:21
Господ је походио Ану те је затруднела и родила три сина и две ћерке. А дечак Самуило је растао пред Господом.

Поновљени Закони 7:14
Од свих народа ти ћеш бити најблагословенији. Међу тобом неће бити јаловога ни јалове, нити међу твојом стоком.

Поновљени Закони 8:2
Сећај се целог пута којим те је Господ, Бог твој, водио четрдесет година у пустињи, да би те обуздао и искушао, те да би сазнао шта ти је у срцу, да ли ћеш вршити његове заповести или не.

Постање 1:28
И благослови их Бог говорећи: „Плодите се и множите се и напуните земљу! Подложите је себи и владајте рибама морским, птицама на небу и свим живим бићима што пузе по земљи!“

Постање 25:21
Исак се помолио Господу за своју жену, јер је била нероткиња. Господ му је услишио молитву, те је његова жена Ревека затруднела.

Јеврејима 11:11
На основу своје вере је Сара, нероткиња, добила моћ да ствара потомство, иако више није била у добу за рађање, јер је сматрала верним Бога који јој је дао обећање.

1 Коринћанима 3:16
Зар не знате да сте храм Божији и да Дух Божији пребива у вама?

Јаковљева 1:17
Сваки добар дар и савршен поклон долази нам одозго, од Оца светлости, који се не мења као сенка.

Јован 16:33
Ово сам вам рекао да имате мир у мени. У свету ћете имати невољу, али ви будите храбри; ја сам победио свет.“

Псалми 113:9
Од нероткиње у кући чини срећну мајку деце. Славите Господа!

Псалми 127:3
Гле, синови су поклон од Господа, плод утробе је награда!

Псалми 128:3
Жена ће ти бити као лоза плодоносна усред куће твоје, синови ти као изданци маслине око твога стола!

Псалми 139:13
Да, ти си ми нутрину створио, саткао ме у утроби мајке моје!

Псалми 147:3
Он лечи срца уцвељених и ране им преповија.

Марко 11:24
Због тога вам кажем: све што у молитви затражите, верујте да сте примили, и добићете.

Филипљанима 4:13
Све могу по ономе који ми даје снагу.

Римљанима 12:12
Нада нека вас држи у радости, будите постојани у невољи, истрајни у молитви.

Лука 1:36-37
[36] А ево и твоја рођака Јелисавета носи сина у својој старости. Она је већ у шестом месецу, а њу су називали нероткињом.[37] Богу ништа није немогуће.“

Римљанима 5:3-5
[3] Ипак, не хвалимо се само тиме, већ и нашим невољама, знајући да невоља изграђује постојаност,[4] постојаност прекаљеност, а прекаљеност наду.[5] Ова нада не разочарава, јер је Бог излио своју љубав у наша срца Духом Светим који нам је дат.

Лука 1:13-21
[13] Анђео му рече: „Не бој се, Захарија! Твоја молитва је услишена. Твоја жена Јелисавета ће ти родити сина, и ти ћеш му дати име ’Јован’.[14] Он ће ти бити на радост и весеље и многи ће се радовати његовом рођењу.[15] Јер, он ће бити велики пред Господом. Он неће пити ни вина, ни жестока пића, а Духом Светим биће испуњен још у мајчиној утроби.[16] Многе ће Израиљце окренути Господу, њиховом Богу.[17] Ступаће као весник пред Господом, у Илијином духу и сили; да измири очеве са синовима и да врати непослушне на пут разборитости праведничке, те да припреми народ за Господа.“[18] Захарија рече анђелу: „По чему ћу то знати? Ја сам, ево, стар човек, а и моја жена је већ зашла у године.“[19] Анђео му одговори: „Ја сам Гаврило који стојим у Божијем присуству. Бог ме је послао да говорим с тобом и да ти саопштим ову радосну вест.[20] Будући да ниси поверовао мојим речима, занемећеш и нећеш моћи да говориш све до дана када ће се ово догодити. Ово ће се испунити у право време.“[21] А народ који је чекао Захарију, чудио се што се он тако дуго задржао у храму.

Псалми 112:1-10
[1] Славите Господа! Благо човеку што се Господа боји и у заповестима његовим радо ужива.[2] Моћно ће му потомство бити по земљи, нараштај ће праведника благословен бити.[3] У кући му благо и иметак, праведност му постојана вавек.[4] Светло и у тами сија праведнима, милосрднима, милостивима и правичнима.[5] Сажаљив је добар човек, позајмљује, праведно се у послу опходи.[6] Тај се никад уздрмати неће, сећање на праведника трајаће довека.[7] Он не стрепи пред лошим вестима, поузданог срца у Господа се узда.[8] Прибраног је срца, не страхује док не заликује над душманима својим.[9] Он нештедимице дели, даје сиротињи, праведност његова остаје довека; рог ће му се у части уздићи.[10] Видеће то злотвор, озлоједиће се, шкрипаће зубима и гришће се; пропашће жудња злотвора!

Исаија 54:1-17
[1] Кличи, нероткињо, која не рађаш, подврискуј кличући; весели се која за порођај не знаш, јер више синова има самотна него ли удата — говори Господ.[2] Рашири место за свој шатор, разастри платна за своје коначиште. Не штеди! Ужад своју продужи, кочиће своје учврсти![3] Јер десно и лево ћеш се пробити и потомство ће твоје пуке запосести и настаниће опустеле градове.[4] Не бој се, нећеш се постидети. Не стиди се, јер нећеш црвенети. Јер ћеш заборавити срамоту младости своје, и нећеш више спомињати што су те понижавали док си била удовица.[5] Јер твој супруг је Саздатељ твој, његово је име Господ над војскама, и твој Откупитељ је Светитељ Израиљев, он се зове Бог земље свеколике.[6] Наиме, као жену остављену и духовно уцвељену позвао те је Господ, и отпуштену жену с којом си од младости своје“ — говори Бог твој.[7] „За трен кратки сам те оставио, а у великим милосрђима тебе ћу пригрлити.[8] Из мене је срџба провалила, и за часак сам заклонио лице своје од тебе, а смиловао сам ти се по вечној милости — говори Откупитељ твој, Господ.[9] Јер ово им је као воде Нојеве, кад се заклех да воде Нојеве више земљу преплављати неће: тако се заклињем да на тебе срдити се нећу и да тебе прекорити нећу.[10] Нека се планине помакну и нека се брда уздрмају, ипак се моја милост од тебе одмаћи неће, нити ће се уздрмати мој савез мировни —  говори Господ који ти се смиловао.[11] Невољнице, вихором витлана, неутешена, гле, ја ћу сложити на мермер камење твоје, и на сафире темељ твој.[12] И од рубина дићи ћу ти на тврђави зупце; и од карбункула твоје вратнице, и све ограде твоје од камења драгога.[13] И сви синови твоји биће учени од Господа, и обилан мир имаће синови твоји.[14] Бићеш саздана на правди. Одбаци страх, јер немаш се чега бојати. Одбаци страх, јер он ти се ни примаћи неће.[15] Гле, постројиће се против тебе као да је то од мене. Ко се построји против тебе пропашће због тебе.[16] Гле, ја сам ковача створио, који жеравицу распаљује, вади из ње оружје да га искује, а ја сам и затирача створио да затире.[17] Ниједно оружје исковано против тебе неће успети, и сваки језик који се против тебе подигне на суду ћеш оборити. То је баштина слугу Господњих и правда њихова од мене — говори Господ.

1 Самуел 1:1-28
[1] Био један човек из Раматајима софимског, из Јефремове горе. Он се звао Елкана, а био је син Јероама, сина Елијуја, сина Тохуа, сина Суфова, Јефремовац[2] Имао је две жене. Једна се звала Ана, а друга Фенина. Фенина је имала деце, а Ана није имала деце.[3] Тај човек је сваке године одлазио из свог града у Силом да се тамо поклони, и принесе жртву Господу над војскама. Два Илијева сина, Офније и Финес, били су тамо свештеници Господњи.[4] На дан када је Елкана приносио жртву, својој жени, Фенини, и свим њеним синовима и ћеркама дао је по један жртвени део.[5] Међутим, Ани је дао два жртвена дела, зато што ју је волео, иако јој је Господ затворио материцу.[6] А њена супарница јој је загорчавала живот, понижавајући је што јој је Господ затворио материцу.[7] То се дешавало из године у годину. Кад год би Ана одлазила у Дом Господњи, Фанина би је понижавала. Зато је Ана плакала и није јела.[8] Њен муж јој је говорио: „Ана, зашто плачеш? Зашто не једеш? Зашто ти је срце тужно? Нисам ли ти ја важнији од десет синова?“[9] Кад су завршили са јелом и пићем у Силому, Ана је устала. А Илије, свештеник, седео је на столици код довратка Дома Господњег.[10] Огорчене душе Ана се помолила Господу горко плачући.[11] Тада се заветовала рекавши: „Господе над војскама! Ако заиста погледаш на муку своје слушкиње и сетиш ме се, и не заборавиш своју слушкињу, него даш својој слушкињи мушко чедо, ја ћу га дати Господу за све дане његовог живота, те бритва неће прећи преко његове главе.“[12] Док се она тако дуго молила пред Господом, Илије је мотрио на њена уста.[13] Ана се молила у себи, само су јој се усне мицале. Глас јој се није чуо, па је Илије мислио да је пијана.[14] Илије јој рече: „Колико ћеш још бити пијана? Окани се вина!“[15] Ана му одговори: „Не, мој господару. Ја сам жена ојађене душе. Нисам пила ни вина ни жестока пића, већ изливам своју душу пред Господом.[16] Не сматрај своју слушкињу неваљалом женом, јер сам све до сад говорила од велике тегобе и јада.“[17] Илије одврати: „Иди у миру. Нека ти Бог Израиљев да оно што си тражила од њега.“[18] А она рече: „Само да твоја службеница стекне твоју наклоност.“ Тада је жена отишла својим путем, па је јела, а лице јој више није било тужно.[19] Ујутро су устали и поклонили се Господу, па су се вратили. Кад су дошли кући у Раму, Елкана леже са својом женом Аном, и Господ је се сети.[20] Након извесног времена Ана затрудни и роди сина. Дала му је име „Самуило“, јер је рекла: „Измолила сам га од Господа.“[21] Кад је тај човек, Елкана, са свим његовим домом ишао горе да принесе Господу годишњу жртву и испуни свој завет,[22] Ана није ишла, јер је рекла своме мужу: „Кад одојим дечака, одвешћу га да се појави пред Господом, па ће тамо остати заувек.“[23] Елкана рече својој жени: „Учини што ти се чини добрим. Остани док га не одојиш. Само нека Господ испуни своју реч.“ Тако је жена остала кући и дојила свог сина, док га није одојила.[24] Чим га је одојила, повела га је са собом узевши трогодишњег јунца, ефу брашна, и мешину вина и довела га у Дом Господњи у Силому. А дечак је још био мали.[25] Кад су заклали јунца, одвели су дечака Илију.[26] Тада је Ана рекла: „Опрости, господару! Живота ми твога, господару, ја сам она жена која је стајала ту до тебе и молила се Господу.[27] За овог дечака сам се молила, и Господ ми је дао оно што сам тражила од њега.[28] Зато га ја дајем натраг Господу, да припада Господу док је жив.“ Тада се поклонише Господу.

Serbian Bible (NST) 2017
The Holy Bible, New Serbian Translation Copyright © 2005, 2017 by Biblica, Inc.®v