A A A A A

Постање 41:1-57
1. А после две године дана усни Фараон, а он стоји на једној реци.
2. И гле, из реке изађе седам крава лепих и дебелих, и стадоше пасти по обали.
3. И гле, иза њих изађе из реке седам других крава, ружних и мршавих, и стадоше поред оних крава на обали.
4. И ове краве ружне и мршаве поједоше оних седам крава лепих и дебелих. У том се пробуди Фараон.
5. Па опет заспав усни другом, а то седам класова израсте из једног стабла једрих и лепих;
6. А иза њих исклија седам класова малих и штурих;
7. Па ови класови мали поједоше оних седам великих и једрих. У том се пробуди Фараон и виде да је сан.
8. И кад би ујутру, он се забрину у духу, и пославши сазва све гатаре мисирске и све мудраце, и приповеди им шта је снио; али нико не може казати Фараону шта значи.
9. Тада проговори старешина над пехарницима Фараону и рече: Данас се опоменух греха свог.
10. Кад се Фараон расрди на слуге своје и баци у тамницу у кући заповедника стражарског мене и старешину над хлебарима,
11. Уснисмо једну ноћ ја и он, сваки за себе по значењу сна свог уснисмо.
12. А онде беше с нама момче Јеврејче, слуга заповедника стражарског, и ми му приповедисмо сне, а он нам каза шта чији сан значи.
13. И зби се како нам каза: мене поврати Фараон у службу, а оног обеси.
14. Тада Фараон посла по Јосифа, и брже га изведоше из тамнице, а он се обрија и преобуче се, те изађе пред Фараона.
15. А Фараон рече Јосифу: Усних сан, па ми нико не уме да каже шта значи; а за тебе чујем да умеш казивати сне.
16. А Јосиф одговори Фараону и рече: То није у мојој власти, Бог ће јавити добро Фараону.
17. И рече Фараон Јосифу: Усних, а ја стојим крај реке на обали.
18. И гле, из реке изађе седам крава дебелих и лепих, те стадоше пасти по обали.
19. И гле, иза њих изађе седам других крава рђавих, и врло ружних и мршавих, каквих нисам видео у целој земљи мисирској.
20. И ове краве мршаве и ружне поједоше оних седам дебелих,
21. И кад им бише у трбуху, не познаваше се да су им у трбуху, него опет беху онако ружне као пре. У том се пробудих.
22. Па опет усних, а то седам класова израсте из једног стабла једрих и лепих;
23. А иза њих исклија седам малих, танких и штурих.
24. И ови танки класови прождреше оних седам лепих. И ово приповедих гатарима, али ми ни један не зна казати шта значи.
25. А Јосиф рече Фараону: Оба су сна Фараонова једнака; Бог јавља Фараону шта је наумио.
26. Седам лепих крава јесу седам година, и седам лепих класова јесу седам година; оба су сна једнака.
27. А седам крава мршавих и ружних, што изађоше иза оних, јесу седам година; и седам класова ситних и штурих биће седам година гладних.
28. То је што рекох Фараону: Бог каже Фараону шта је наумио.
29. Ево доћи ће седам година врло родних свој земљи мисирској.
30. А иза њих настаће седам гладних година, где ће се заборавити све обиље у земљи мисирској, јер ће глад сатрти земљу,
31. Те се неће знати то обиље у земљи од глади потоње, јер ће бити врло велика.
32. А што је два пута узастопце Фараон снио, то је зато што је зацело Бог тако наумио, и на скоро ће то учинити Бог.
33. Него сада нека потражи Фараон човека мудрог и разумног, па нека га постави над земљом мисирском.
34. И нека гледа Фараон да постави старешине по земљи, и покупи петину по земљи мисирској за седам родних година;
35. Нека скупљају од сваког жита за родних година које иду, и нека снесу под руку Фараонову сваког жита у све градове, и нека чувају,
36. Да се нађе хране земљи за седам година гладних, кад настану, да не пропадне земља од глади.
37. И ово се учини добро Фараону и свим слугама његовим.
38. И рече Фараон слугама својим: Можемо ли наћи човека какав је овај, у коме би дух био Божји?
39. Па рече Фараон Јосифу: Кад је теби јавио Бог све ово, нема никога тако мудрог и разумног као што си ти.
40. Ти ћеш бити над домом мојим, и сав ће ти народ мој уста љубити; само ћу овим престолом бити већи од тебе.
41. И још рече Фараон Јосифу: Ево, постављам те над свом земљом мисирском.
42. И скиде Фараон прстен с руке своје и метну га Јосифу на руку, и обуче га у хаљине од танког платна, и обеси му златну верижицу о врату,
43. И посади га на кола која беху друга за његовим, и заповеди да пред њим вичу: Клањајте се! И да га је поставио над свом земљом мисирском.
44. И још рече Фараон Јосифу: Ја сам Фараон, али без тебе неће нико маћи руке своје ни ноге своје у свој земљи мисирској.
45. И даде Фараон Јосифу име Псонтомфаних, и ожени га Асенетом кћерју Потифере свештеника онског. И пође Јосиф по земљи мисирској.
46. А беше Јосифу тридесет година кад изађе пред Фараона цара мисирског. И отишавши од Фараона обиђе сву земљу мисирску.
47. И за седам родних година роди земља свашта изобила.
48. И стаде Јосиф купити за тих седам година сваког жита што беше по земљи мисирској, и сносити жито у градове; у сваки град сношаше жито с њива које беху око њега.
49. Тако накупи Јосиф жита врло много колико је песка морског, тако да га преста мерити, јер му не беше броја.
50. И докле још не наста гладна година, родише се Јосифу два сина, које му роди Асенета кћи Потифере свештеника онског.
51. И првенцу надеде Јосиф име Манасија, говорећи: Јер ми Бог даде да заборавим сву муку своју и сав дом оца свог.
52. А другом надеде име Јефрем, говорећи: Јер ми Бог даде да растем у земљи невоље своје.
53. Али прође седам година родних у земљи мисирској;
54. И наста седам година гладних, као што је Јосиф напред казао. И беше глад по свим земљама, а по свој земљи мисирској беше хлеба.
55. Али најпосле наста глад и по свој земљи мисирској, и народ повика к Фараону за хлеб; а Фараон рече свима Мисирцима: Идите к Јосифу, па шта вам он каже оно чините.
56. И кад глад беше по свој земљи, отвори Јосиф све житнице, и продаваше Мисирцима. И глад поста врло велика у земљи мисирској.
57. И из свих земаља долажаху у Мисир к Јосифу да купују; јер поста глад у свакој земљи.
Постање 42:1-38
1. А Јаков видећи да има жита у Мисиру, рече синовима својим: Шта гледате један на другог?
2. И рече: Ето чујем да у Мисиру има жита; идите онамо те нам купите отуда, да останемо живи и не помремо.
3. И десеторица браће Јосифове отидоше да купе жита у Мисиру.
4. А Венијамина брата Јосифовог не пусти отац с браћом говорећи: Да га не би задесило како зло.
5. И дођоше синови Израиљеви да купе жита с осталима који долажаху; јер беше глад у земљи хананској.
6. А Јосиф управљаше земљом, и продаваше жито свему народу по земљи. И браћа Јосифова дошавши поклонише му се лицем до земље.
7. А Јосиф угледавши браћу позна их; али се учини да их не познаје, и оштро им проговори и рече: Одакле сте дошли? А они рекоше: Из земље хананске, да купимо хране.
8. Јосиф дакле позна браћу своју; али они њега не познаше.
9. И опомену се Јосиф снова које је снио за њих; и рече им: Ви сте уходе; дошли сте да видите где је земља слаба.
10. А они му рекоше: Нисмо, господару; него слуге твоје дођоше да купе хране.
11. Сви смо синови једног човека, поштени људи, никада нису слуге твоје биле уходе.
12. А он им рече: Није истина, него сте дошли да видите где је земља слаба.
13. А они рекоше: Нас је било дванаест браће, слуга твојих, синова једног човека у земљи хананској; и ено, најмлађи је данас код оца нашег, а једног нема више.
14. А Јосиф им рече: Кажем ја да сте ви уходе.
15. Него хоћу да се уверим овако: тако жив био Фараон, нећете изаћи одавде докле не дође овамо најмлађи брат ваш.
16. Пошљите једног између себе нека доведе брата вашег, а ви ћете остати овде у тамници, па ћу видети је ли истина шта говорите; иначе сте уходе, тако жив био Фараон.
17. И затвори их у тамницу на три дана.
18. А трећи дан рече им Јосиф: Ако сте ради животу, ово учините, јер се ја Бога бојим:
19. Ако сте поштени људи, један брат између вас нека остане у тамници, а ви идите и однесите жита колико треба породицама вашим.
20. Па онда доведите к мени најмлађег брата свог да се посведоче речи ваше и да не изгинете. И они учинише тако.
21. И рекоше један другом: Доиста се огрешисмо о брата свог, јер видесмо муку душе његове кад нам се мољаше, па га се оглушисмо; зато дође на нас ова мука.
22. А Рувим одговори им говорећи: Нисам ли вам говорио: Немојте се грешити о дете? Али ме не послушасте; и зато се ево тражи од нас крв његова.
23. А они не знаху да их Јосиф разуме, јер се с њим разговараху преко тумача.
24. А Јосиф окрете се од њих, и заплака се. Потом се опет окрете к њима, и проговори с њима, и узевши између њих Симеуна веза га пред њима.
25. И заповеди Јосиф да им наспу вреће жита, па и новце шта је који дао да метну свакоме у врећу, и да им даду брашњенице на пут. И тако би учињено.
26. И натоваривши жито своје на магарце своје отидоше.
27. А један од њих отворив своју врећу да нахрани магарца свог у једној гостионици, виде новце своје озго у врећи.
28. И рече браћи својој: Ја добих натраг новце своје, ево их у мојој врећи. И задрхта срце у њима и уплашише се говорећи један другом: Шта нам то учини Бог?
29. И дошавши к Јакову оцу свом у земљу хананску, приповедише му све што им се догоди, говорећи:
30. Оштро говораше с нама човек, који заповеда у оној земљи, и дочека нас као уходе.
31. А кад му рекосмо: Ми смо поштени људи, никад нисмо били уходе;
32. Било нас је дванаест браће, синова оца нашег; једног већ нема, а најмлађи је данас код оца нашег у земљи хананској;
33. Рече нам човек, који заповеда у оној земљи: Овако ћу дознати јесте ли поштени људи: брата једног између себе оставите код мене, а шта вам треба за породице ваше глади ради, узмите и идите.
34. После доведите к мени брата свог најмлађег, да се уверим да нисте уходе него поштени људи; брата ћу вам вратити, и моћи ћете трговати по овој земљи.
35. А кад изручиваху вреће своје, гле, свакоме у врећи беху у завежљају новци његови; и видевши завежљаје новаца својих уплашише се и они и отац им.
36. И рече им Јаков отац њихов: Потрсте ми децу; Јосифа нема, Симеуна нема, па хоћете и Венијамина да узмете; све се скупило на ме.
37. А Рувим проговори и рече оцу свом: Два сина моја убиј, ако ти га не доведем натраг; дај га у моје руке, и ја ћу ти га опет довести.
38. А он рече: Неће ићи син мој с вама, јер је брат његов умро и он оста сам, па ако би га задесило како зло на путу на који ћете ићи, свалили би сте ме стара с тугом у гроб.
Псалми 10:12-18
12. Устани Господе! Дигни руку своју, не заборави невољних.
13. Зашто безбожник да не мари за Бога говорећи у срцу свом да Ти нећеш видети?
14. Ти видиш; јер гледаш увреде и муке и пишеш их на руци. Теби предаје себе убоги; сироти Ти си помоћник.
15. Сатри мишицу безбожном и злом, да се тражи и не нађе безбожност његова.
16. Господ је цар свагда, довека, нестаће незнабожаца са земље његове.
17. Господе! Ти чујеш жеље ништих; утврди срце њихово; отвори ухо своје,
18. Да даш суд сироти и невољнику, да престану гонити човека са земље.
Приче 4:7-9
7. Мудрост је главно; прибави мудрост, и за све имање своје прибави разум.
8. Подижи је и она ће те узвисити, прославиће те кад је загрлиш.
9. Метнуће ти на главу венац од милина, красну круну даће ти.
Матеја 14:1-21
1. У то време дође глас до Ирода четворовласника о Исусу;
2. И рече слугама својим: То је Јован крститељ; он устаде из мртвих, и зато чини чудеса.
3. Јер Ирод ухвати Јована, свеза га и баци у тамницу Иродијаде ради жене Филипа брата свог.
4. Јер му говораше Јован: Не можеш ти ње имати.
5. И хтеде да га убије, али се побоја народа; јер га држаху за пророка.
6. А кад беше дан рођења Иродовог, игра кћи Иродијадина пред њима и угоди Ироду.
7. Зато и с клетвом обећа јој дати шта год заиште.
8. А она научена од матере своје: Дај ми, рече, овде на кругу главу Јована крститеља.
9. И забрину се цар; али клетве ради и оних који се гошћаху с њим, заповеди јој дати.
10. И посла те посекоше Јована у тамници.
11. И донесоше главу његову на кругу, и дадоше девојци, и однесе је матери својој.
12. И дошавши ученици његови, узеше тело његово и укопаше га; и дођоше Исусу те јавише.
13. И чувши Исус, отиде оданде у лађи у пусто место насамо. А кад то чуше људи, идоше за Њим пешице из градова.
14. И изашавши Исус виде многи народ, и сажали му се за њих, и исцели болеснике њихове.
15. А пред вече приступише к Њему ученици Његови говорећи: Овде је пусто место, а доцкан је већ; отпусти народ нека иде у села да купи себи хране.
16. А Исус рече им: Не треба да иду; подајте им ви нека једу.
17. А они рекоше Му: Немамо овде до само пет хлебова и две рибе.
18. А Он рече: Донесите ми их овамо.
19. И заповеди народу да поседају по трави; па узе оних пет хлебова и две рибе, и погледавши на небо благослови, и преломивши даде ученицима својим, а ученици народу.
20. И једоше сви, и наситише се, и накупише комада што претече дванаест котарица пуних.
21. А оних што су јели беше људи око пет хиљада, осим жена и деце.