A A A A A

Postanka 47:1-31
1. Josip je otišao i rekao faraonu: »Moj otac i braća stigli su iz Kanaana sa stadima sitne i krupne stoke i svime što imaju. Sad su u kraju Gošen.«
2. Zatim je poveo petoricu svoje braće i doveo ih pred faraona.
3. Faraon je upitao njegovu braću: »Čime se bavite?« »Tvoje sluge su pastiri«, odgovore mu, »kao što su to bili i naši preci.«
4. Nastavili su: »Došli smo neko vrijeme živjeti ovdje kao stranci jer je u Kanaanu strašna glad i nema paše za stada tvojih slugu. Zato, molimo te, dopusti svojim slugama da se nastane u kraju Gošen.«
5. Faraon je rekao Josipu: »Budući da su ti došli otac i braća,
6. Egipat ti je na raspolaganju. Nastani svog oca i braću u najboljem kraju zemlje. Neka žive u kraju Gošen. A ako znaš da među njima ima sposobnih, postavi ih za nadglednike moje stoke.«
7. Zatim je Josip uveo svog oca Jakova i doveo ga pred faraona. Jakov je blagoslovio faraona,
8. a faraon ga upita: »Koliko imaš godina?«
9. Jakov mu odgovori: »Putujem zemljom 130 godina. Mojih je godina malo i bile su teške. Još nisu dostigle godine života mojih predaka.«
10. Jakov opet blagoslovi faraona i ode.
11. Tako je Josip nastanio svog oca i braću u Egiptu. Dao im je posjede u najboljem dijelu zemlje, u kraju gdje je bio grad Ramses, kao što je faraon zapovjedio.
12. Josip je opskrbio hranom svog oca, braću i sve očeve ukućane, prema broju uzdržavanih članova.
13. Glad je bila vrlo teška i nigdje u zemlji nije bilo hrane. I Egipat i Kanaan bili su iscrpljeni.
14. Josip je sakupio sav novac od Egipćana i Kanaanaca dok su kupovali žito pa ga donio u faraonov dvor.
15. Kad je u Egiptu i Kanaanu nestalo novca, svi su Egipćani došli Josipu i rekli: »Daj nam hrane ili ćeš na svoje oči gledati kako umiremo. Novca više nemamo.«
16. »Onda dotjerajte svoju stoku«, rekao je Josip. »Ako nemate novca, dat ću vam hranu u zamjenu za stoku.«
17. Tako su Josipu dotjerivali svoju stoku, a on im je davao hranu u zamjenu za konje, magarce i stada sitne i krupne stoke. Te ih je godine prehranio hranom koju je zamijenio za svu njihovu stoku.
18. Nakon što je prošla godina, ponovo su došli sljedeće godine i rekli mu: »Gospodaru, ne možemo sakriti od tebe da smo potrošili sav novac, a i naša je stoka sad tvoja. Više ništa nije ostalo za vas, gospodaru, osim nas samih i naše zemlje.
19. Trebamo li propasti na tvoje oči, i mi i naša zemlja? Kupi nas i našu zemlju u zamjenu za hranu pa ćemo zajedno sa svojom zemljom postati faraonovi robovi. Daj nam sjemena da preživimo, da ne bismo umrli i da zemlja ne bude opustošena.«
20. Tako je Josip kupio svu obradivu egipatsku zemlju za faraona. Svi su Egipćani prodali svoja polja jer ih je pritisnula strašna glad. Zemlja je postala faraonova,
21. a narod s kraja na kraj Egipta postao je njegovo roblje.
22. Nije kupio jedino zemlju koja je pripadala svećenicima jer su oni dobivali redovan prihod od faraona i od njega živjeli. Zato nisu prodavali svoju zemlju.
23. Josip je rekao narodu: »Budući da sam danas za faraona kupio vas i vašu zemlju, evo vam sjeme, pa zasijte polja.
24. Ali, kad budete ubirali žetvu, jednu petinu morate dati faraonu, a četiri petine neka ostanu vama, kao sjeme za polja i kao hrana za vas, vaše ukućane i djecu.«
25. Oni su rekli: »Gospodaru, spasio si nam život. Budući da si nam iskazao naklonost, bit ćemo faraonovi robovi.«
26. Tako je Josip donio uredbu o zemlji u Egiptu, koja i danas vrijedi, da se petina žetve daje faraonu. Jedino zemlja svećenika nije pripala faraonu.
27. Izraelci su se nastanili u Egiptu, u kraju Gošen. Ondje su stekli svoje posjede. Dobivali su mnogo djece i postali brojni.
28. Jakov je živio u Egiptu sedamnaest godina pa je tako doživio stotinu četrdeset sedam godina.
29. Kad se primaklo vrijeme njegove smrti, pozvao je svog sina Josipa i rekao mu: »Ako sam stekao tvoju naklonost, stavi ruku među moja bedra i obećaj da ćeš mi biti odan i vjeran: nemoj me sahraniti u Egiptu.
30. Kad umrem i pridružim se svojim očevima, iznesi me iz Egipta i sahrani me u njihovoj grobnici.« »Učinit ću kako kažeš«, rekao je Josip.
31. »Zakuni mi se«, rekao je, i Josip mu se zakleo. Tada se Izrael poklonio u znak zahvale na uzglavlju svog ležaja.

Postanka 48:1-22
1. Nakon nekog vremena rekli su Josipu: »Otac ti je bolestan« pa je poveo svojih dvojicu sinova, Manašea i Efrajima, i otišao k njemu.
2. Kad su Jakovu rekli: »Došao ti je sin Josip«, skupio je snagu i sjeo na svome ležaju.
3. Jakov je rekao Josipu: »Bog Svemoćni pokazao mi se u Luzu u Kanaanu i blagoslovio me.
4. Rekao mi je: ‘Učinit ću te plodnim i mnogobrojnim. Od tebe ću učiniti mnoštvo naroda i ovu ću zemlju dati zauvijek u posjed tvojim potomcima.’
5. Neka sad tvoja dvojica sinova, koja su ti se rodila u Egiptu prije nego što sam došao k tebi, budu moji. Neka Efrajim i Manaše budu moji, baš kao što su Ruben i Šimun moji.
6. A djeca koja ti se rode nakon njih, neka budu tvoja. Neka se njihovo nasljedstvo vodi pod imenom njihove braće Efrajima i Manašea.
7. Kad sam se vraćao iz Mezopotamije, na moju žalost, Rahela je umrla u Kanaanu dok smo još bili na putu za Efratu. Tako sam je sahranio pokraj puta za Efratu« (to jest Betlehem).
8. Kad je opazio Josipove sinove, Izrael upita: »Tko su ovi?«
9. A Josip odgovori ocu: »To su moji sinovi koje mi je ovdje dao Bog.« Tada je Izrael rekao: »Dovedi mi ih, da ih blagoslovim.«
10. A Izraelove su oči bile slabe od starosti pa nije dobro vidio. Josip je doveo svoje sinove blizu njega, a njegov ih otac poljubi i zagrli.
11. Izrael je rekao Josipu: »Mislio sam da više neću vidjeti tvoje lice, ali Bog mi je dao da vidim čak i tvoje potomstvo.«
12. Josip ih je tada skinuo s očevog krila i poklonio se do zemlje.
13. Zatim je uzeo obojicu i primaknuo ih Izraelu, Efrajima k Izraelovoj lijevoj ruci, a Manašea k desnoj.
14. No Izrael je ispružio desnu ruku popreko i položio je na Efrajimovu glavu, iako je Efrajim bio mlađi. Zatim je prekrižio ruke i položio lijevu ruku na Manašeovu glavu, iako je Manaše bio prvorođeni.
15. Tada je Izrael blagoslovio Josipa i rekao: »Bog kojem su služili moji očevi Abraham i Izak, Bog koji mi je pastir cijeloga mog života,
16. anđeo koji me spašavao od svakog zla, neka blagoslovi ove dječake, da se po njima čuva sjećanje na moje ime i ime mojih očeva Abrahama i Izaka, i da ih ima mnogo na zemlji.«
17. Kad je Josip vidio da je njegov otac položio svoju desnu ruku na Efrajimovu glavu, to mu nije bilo drago, pa mu je uzeo ruku da bi je premjestio s Efrajimove glave na Manašeovu.
18. »Ne, oče«, rekao je. »Manaše je prvorođeni — na njegovu glavu položi desnu ruku.«
19. Ali njegov je otac odbio i rekao: »Znam, sine, znam. I od njega će postati narod i on će postati velik. No njegov mlađi brat bit će veći od njega i od njegovih će potomaka postati mnoštvo naroda.«
20. Tako ih je Izrael tog dana blagoslovio i rekao: »Po vama će Izraelci blagoslivljati druge. Govorit će: ‘Neka ti Bog bude dobar kao Efrajimu i Manašeu.’« Tako je Efrajima stavio ispred Manašea.
21. Zatim je Izrael rekao Josipu: »Evo, uskoro ću umrijeti, ali Bog će biti s vama i vratit će vas u zemlju vaših predaka.
22. A tebi dajem jedan dio više nego tvojoj braći: planinski kraj Šekem koji sam svojim mačem i lûkom oteo Amorejcima.«

Psalmi 13:1-6
1. Voditelju zbora. Davidova pjesma. Do kada, BOŽE? Zar ćeš me stalno zanemarivati? Zar me nećeš niti pogledati?
2. Dokad da živim s bolom u duši i stalno nosim tugu u srcu? Dokad će moj neprijatelj jačati?
3. Pogledaj me, moj BOŽE, odgovori mi! Vrati me u život, ne dopusti da umrem.
4. Jer, neprijatelj će reći da je pobijedio i veselit će se mome porazu.
5. Ali u tvoju vjernost ja se uzdam. Bit ću sretan kad me spasiš.
6. Tada ću pjevati BOGU jer je dobar prema meni.

Izreka 4:18-19
18. Put pravednika je kao zora — sve jače sja do punog dana.
19. A put zlikovaca je kao duboka tama — ni ne znaju na što se spotiču.

Mateju 15:21-39
21. Isus je napustio to mjesto te otišao na područje Tira i Sidona.
22. Približila im se neka žena, Kananejka iz toga kraja, i počela glasno zapomagati: »Smiluj mi se, Gospodine, Davidov Sine! Moja je kći opsjednuta zlim duhom i strašno pati.«
23. Isus joj nije rekao ni riječi pa su mu prišli učenici i počeli ga moliti: »Otjeraj je, jer nas slijedi i viče za nama!«
24. Isus im je odgovorio: »Ja sam poslan samo k izgubljenim ovcama izraelskog naroda.«
25. Tada je žena prišla Isusu, poklonila mu se i rekla: »Gospodine, pomozi mi!«
26. Isus joj je odgovorio: »Nije u redu djeci oduzeti kruh i baciti ga psima.«
27. Ona je rekla: »Da, Gospodine, ali i psi jedu mrvice koje padnu sa stola njihovih gospodara.«
28. Isus joj je tada odgovorio: »O, ženo, velika je tvoja vjera! Neka ti bude kako želiš!« I istoga je trena ozdravila njezina kći.
29. Isus je tada krenuo odande i otišao na obalu Galilejskog jezera, a zatim se popeo na brdo i sjeo.
30. Prišlo mu je silno mnoštvo, dovodeći hrome, slijepe, osakaćene, gluhonijeme i mnoge druge bolesnike. Položili su ih na zemlju do Isusovih nogu i on ih je ozdravio.
31. Narod se divio kad je vidio da gluhonijemi govore, osakaćeni ozdravljaju, hromi hodaju, a slijepi gledaju, pa je slavio Izraelovog Boga.
32. Isus je pozvao svoje učenike i rekao im: »Žao mi je naroda. Već su tri dana sa mnom, a nemaju što jesti. Ne želim ih odavde poslati gladne, da ne bi klonuli na putu.«
33. Tada su mu učenici rekli: »Gdje bismo na ovako pustome mjestu nabavili dovoljno kruha da nahranimo toliki narod?«
34. A on ih je upitao: »Koliko imate kruhova?« »Sedam kruhova i nekoliko ribica«, odgovorili su mu.
35. Isus je naredio ljudima da sjednu na zemlju.
36. Zatim je uzeo sedam kruhova i ribice, zahvalio Bogu i razlomio ih te ih dao učenicima, a učenici narodu.
37. Svi su jeli dok se nisu nasitili. Učenici su zatim uzeli ostatke hrane i njima napunili sedam košara.
38. Bilo je ondje četiri tisuće ljudi koji su jeli, ne ubrajajući žene i djecu.
39. Nakon što je Isus poslao narod kući, ušao je u lađu i otišao na područje Magadana.