1 Самуел 20

1

А Давид побеже из Најота у Рами, и дође и рече Јонатану: Шта сам учинио? Каква је кривица моја? И шта сам згрешио оцу твом, те тражи душу моју?

2

А он му рече: Сачувај Боже! Нећеш ти погинути. Ево отац мој не чини ништа, ни велико ни мало, а да мени не каже; а како би то тајио од мене отац мој? Неће то бити.

3

А Давид заклињући се опет рече: Отац твој зна добро да сам нашао љубав у тебе, па вели: Не треба да дозна за ово Јонатан, да се не ожалости. Али тако жив био Господ и тако жива била душа твоја, само је један корак између мене и смрти.

4

А Јонатан рече Давиду: Шта жели душа твоја? Ја ћу ти учинити.

5

И Давид рече Јонатану: Ево сутра је младина, кад треба с царем да једем, пусти ме дакле да се сакријем у пољу до треће вечери.

6

Ако запита за ме отац твој, ти реци: Врло ми се молио Давид да отрчи у Витлејем град свој, јер је онде годишња жртва свега рода његовог.

7

Ако каже: Добро, биће миран слуга твој; ако ли се разгневи, знај да је зло наумио.

8

Учини, дакле, милост слузи свом, кад си веру Господњу ухватио са слугом својим; ако је каква кривица на мени, убиј ме сам, јер зашто би ме водио к оцу свом?

9

А Јонатан му рече: Боже сачувај; јер да дознам да је отац мој наумио зло да те задеси, зар ти не бих јавио?

10

А Давид рече Јонатану: Ко ће ми јавити ако ти отац одговори шта је зло?

11

А Јонатан рече Давиду: Ходи да изађемо у поље. И изиђоше обојица у поље.

12

И Јонатан рече Давиду: Господе Боже Израиљев! Кад искушам оца свог сутра у ово доба или прекосутра, и буде добро по Давида, ако не пошаљем к теби и не јавим ти,

13

Нека Господ учини тако Јонатану и тако нека дода. Ако ли отац мој буде наумио да ти учини зло, ја ћу ти јавити, и оправићу те, и отићи ћеш с миром; и Господ нека буде с тобом као што је био с оцем мојим.

14

А и ти, докле сам жив, чинићеш мени милост Господњу да не погинем;

15

И нећеш ускратити милости своје дому мом довека, ни онда кад Господ истреби све непријатеље Давидове са земље.

16

Тако Јонатан учини веру с домом Давидовим говорећи: Господ нека тражи из руку непријатеља Давидових.

17

И још закле Јонатан Давида љубављу својом к њему, јер га љубљаше као своју душу

18

Потом рече му Јонатан: Сутра је младина, и питаће се за те, јер ће твоје место бити празно.

19

А ти чекај до трећег дана, па онда отиди брзо и дођи на место где си се био сакрио кад се ово радило, и седи код камена Езила.

20

А ја ћу бацити три стреле украј тог камена, као да гађам белегу.

21

И ево послаћу момка говорећи му: Иди, нађи стреле. Ако кажем момку: Ето стреле су за тобом овамо ближе, дигни их; тада дођи, добро је по те, и неће ти бити ништа, тако жив био Господ!

22

Ако ли овако кажем момку: Ето стреле су пред тобом, тамо даље; онда иди, јер те Господ шаље.

23

А за ове речи што рекосмо ја и ти, ево, Господ је сведок између мене и тебе довека.

24

Потом се Давид сакри у пољу; и дође младина, и цар седе за сто да једе.

25

А кад цар седе на своје место, по обичају на место код зида, Јонатан уста, а Авенир седе до Саула, а место Давидово беше празно.

26

И Саул не рече ништа онај дан, јер мишљаше, догодило му се штагод, те није чист, зацело није чист.

27

А сутрадан, други дан месеца, опет беше празно место Давидово, а Саул рече Јонатану сину свом: Зашто син Јесејев не дође на обед ни јуче ни данас?

28

А Јонатан одговори Саулу: Врло ме је молио Давид да отиде до Витлејема,

29

Рекавши: Пусти ме, јер породица наша има жртву у граду, и сам ми је брат заповедио; ако сам, дакле, нашао милост пред тобом, да отидем и видим браћу своју. Зато није дошао на царев обед.

30

Тада се разгневи Саул на Јонатана, те му рече: Неваљали и непослушни сине! Зар ја не знам да си изабрао сина Јесејевог себи на срамоту и на срамоту својој неваљалој мајци?

31

Јер, докле је жив син Јесејев на земљи, нећеш се утврдити ни ти ни царство твоје; зато пошљи сада и доведи га к мени, јер је заслужио смрт.

32

А Јонатан одговори Саулу оцу свом и рече му: Зашто да се погуби? Шта је учинио?

33

Тада се Саул баци копљем на њ да га убије. Тада виде Јонатан да је отац његов наумио убити Давида.

34

И уста Јонатан од стола његовог, и ништа не једе други дан по младини; јер се забрину за Давида, што га отац осрамоти.

35

А кад би ујутру, изађе Јонатан у поље у време како беше уговорио с Давидом, и с њим једно момче.

36

И рече момку свом: Трчи да ми нађеш стреле које ћу пустити. И момче отрча, а он пусти стрелу преко њега.

37

А кад дође момак до места куда беше застрелио Јонатан, викну Јонатан за момком говорећи: Није ли стрела даље напред?

38

Још викну Јонатан за момком: Брже, не стој. И момак Јонатанов покупи стреле, и врати се господару свом.

39

Али момак не знаше ништа, само Јонатан и Давид знаху шта је.

40

И Јонатан даде оружје своје момку који беше с њим, и рече му: Иди, однеси у град.

41

И кад момак отиде, Давид уста с јужне стране и паде ничице на земљу, и поклони се три пута, и пољубише се, и плакаше обојица, а Давид особито.

42

И рече Јонатан Давиду: Иди с миром, као што смо се заклели обојица именом Господњим рекавши: Господ да је сведок између мене и тебе и између мог семена и твог семена довека. [20:43] И тако Давид уставши отиде, а Јонатан се врати у град.