Јован 12

1

А Исус пре пасхе на шест дана дође у Витанију где беше Лазар што умре, кога подиже из мртвих.

2

Онде Му, пак, зготовише вечеру, и Марта служаше, а и Лазар сеђаше с њим за трпезом;

3

А Марија узевши литру правог нардовог многоценог мира помаза ноге Исусове, и отре косом својом ноге Његове; а кућа се напуни мириса од мира.

4

Онда рече један од ученика Његових, Јуда Симонов Искариотски, који Га после издаде:

5

Зашто се ово миро не продаде за триста гроша и не даде сиромасима?

6

А ово не рече што се стараше за сиромахе, него што беше лупеж, и имаше ковчежић, и ношаше што се меташе у њ.

7

А Исус рече: Не дирајте у њу; она је то дохранила за дан мог погреба;

8

Јер сиромахе свагда имате са собом, а мене немате свагда.

9

Разуме, пак, многи народ из Јудеје да је онде и дођоше не само Исуса ради него и да виде Лазара ког подиже из мртвих.

10

А главари свештенички договорише се да и Лазара убију;

11

Јер многи њега ради иђаху из Јудеје и вероваху Исуса.

12

А сутрадан, многи од народа који беше дошао на празник, чувши да Исус иде у Јерусалим

13

Узеше гране од финика и изиђоше Му на сусрет, и викаху говорећи: Осана! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев.

14

А Исус нашавши магаре уседе на њ, као што је писано:

15

Не бој се кћери Сионова, ево цар твој иде седећи на магарету.

16

Али ово ученици Његови не разумеше пре: него кад се прослави Исус онда се опоменуше да ово беше за Њега писано, и ово Му учинише.

17

А народ сведочаше који беше пре с Њим кад Лазара изазва из гроба и подиже га из мртвих.

18

Зато Га и срете народ, јер чуше да Он учини ово чудо.

19

А фарисеји говораху међу собом: Видите да ништа не помаже? Гле, свет иде за њим.

20

А беху неки Грци који беху дошли на празник да се моле Богу.

21

Они дакле приступише к Филипу, који беше из Витсаиде галилејске, и мољаху га говорећи: Господине! Ми бисмо хтели да видимо Исуса.

22

Дође Филип и каза Андрији, а Андрија и Филип опет казаше Исусу.

23

А Исус одговори им говорећи: Дође час да се прослави Син човечији.

24

Заиста, заиста вам кажем: Ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, оно једно остане; ако ли умре много рода роди;

25

Који љуби душу своју изгубиће је, а ко мрзи на душу своју на овом свету, сачуваће је за живот вечни.

26

Ко мени служи, за мном нек иде, и где сам ја онде и слуга мој нек буде; и ко мени служи оног ће поштовати Отац мој.

27

Сад је душа моја жалосна; и шта да кажем? Оче! Сачувај ме од овог часа; али за то дођох на час овај.

28

Оче! Прослави име своје! Тада глас дође с неба: И прославио сам и опет ћу прославити.

29

А кад чу народ који стајаше, говораху: Гром загрми; а други говораху: Анђео му говори.

30

Исус одговори и рече: Овај глас не би мене ради него народа ради.

31

Сад је суд овом свету; сад ће бити истеран кнез овог света напоље.

32

И кад ја будем подигнут од земље, све ћу привући к себи.

33

А ово говораше да покаже каквом ће смрти умрети.

34

Народ Му одговори: Ми чусмо из закона да ће Христос остати вавек; како ти говориш да се сину човечијем ваља подигнути? Ко је тај син човечији?

35

А Исус им рече: Још је мало времена видело с вама; ходите док видело имате да вас тама не обузме; јер ко ходи по тами не зна куда иде.

36

Док видело имате верујте видело, да будете синови видела. Рекавши ово Исус отиде и сакри се од њих.

37

Ако је и чинио толика чудеса пред њима, опет Га не вероваху;

38

Да се збуде реч Исаије пророка који рече: Господе! Ко верова говорењу нашем? И рука Господња коме се откри?

39

Зато не могаху веровати, јер опет рече Исаија:

40

Заслепио је очи њихове и окаменио срца њихова, да не виде очима ни срцем разумеју, и не обрате се да их исцелим.

41

Ово рече Исаија кад виде славу Његову и говори за Њега.

42

Али опет и од кнезова многи Га вероваше; него ради фарисеја не признаваху, да не би били изгнани из зборнице;

43

Јер им већма омиле слава људска него слава Божија.

44

А Исус повика и рече: Ко мене верује не верује мене, него Оног који ме посла;

45

И ко види мене, види Оног који ме посла.

46

Ја дођох видело на свет, да ниједан који ме верује не остане у тами.

47

И ко чује моје речи и не верује, ја му нећу судити; јер ја не дођох да судим свету, него да спасем свет.

48

Који се одрече мене, и не прима речи моје, има себи судију: реч коју ја говорих она ће му судити у последњи дан;

49

Јер ја од себе не говорих, него Отац који ме посла Он ми даде заповест шта ћу казати и шта ћу говорити.

50

И знам да је заповест Његова живот вечни. Шта ја дакле говорим онако говорим као што ми рече Отац.