Лука 7

1

А кад сврши све речи своје пред народом, дође у Капернаум.

2

У капетана пак једног беше слуга болестан на умору који му беше мио.

3

А кад чу за Исуса, посла к Њему старешине јудејске молећи Га да би дошао да му исцели слугу.

4

А они дошавши к Исусу мољаху Га лепо говорећи: Достојан је да му то учиниш;

5

Јер љуби народ наш, и начини нам зборницу.

6

А Исус иђаше с њима. И кад већ беху близу куће, посла капетан к Њему пријатеље говорећи Му: Господе! Не труди се, јер нисам достојан да уђеш под моју стреху;

7

Зато и не држах себе достојног да Ти дођем, него само реци реч, и оздравиће слуга мој.

8

Јер и ја сам човек под власти, и имам под собом војнике, па кажем једном: Иди, и иде; и другом: Дођи, и дође; и слузи свом: Учини то, и учини.

9

А кад то чу Исус, зачуди му се, и окренувши се народу који иђаше за Њим рече: Кажем вам: ни у Израиљу толике вере не нађох.

10

И вративши се послани нађоше болесног слугу здравог.

11

И потом иђаше у град који се зови Наин, и с Њим иђаху многи ученици Његови и мноштво народа.

12

Кад се приближише к вратима градским, и гле, изношаху мртваца, јединца сина матере његове, и она беше удовица и народа из града много иђаше с њом.

13

И видевши је Господ сажали Му се за њом, и рече јој: Не плачи.

14

И приступивши прихвати за сандук; а носиоци стадоше, и рече: Момче! Теби говорим, устани.

15

И седе мртвац и стаде говорити; и даде га матери његовој.

16

А страх обузе све, и хваљаху Бога говорећи: Велики пророк изиђе међу нама, и Бог походи народ свој.

17

И отиде глас овај о Њему по свој Јудеји и по свој околини.

18

И јавише Јовану ученици његови за све ово.

19

И дозвавши Јован два од ученика својих посла их к Исусу говорећи: Јеси ли ти Онај што ће доћи, или другог да чекамо?

20

Дошавши пак људи к Њему рекоше: Јован крститељ посла нас к теби говорећи: Јеси ли ти Онај што ће доћи, или другог да чекамо?

21

А у тај час исцели многе од болести и од мука и од злих духова, и многима слепима дарова вид.

22

И одговарајући Исус рече им: Идите и кажите Јовану шта видесте и чусте: слепи прогледају, хроми ходе, губави чисте се, глуви чују, мртви устају, сиромашнима проповеда се јеванђеље.

23

И благо ономе који се не саблазни о мене.

24

А кад отидоше ученици Јованови, поче народу говорити за Јована: Шта сте изишли у пустињи да видите? Трску, коју љуља ветар?

25

Шта сте, дакле, изашли да видите? Човека у меке хаљине обучена? Ето, који господске хаљине носе и у сластима живе по царским су дворовима.

26

Шта сте дакле изишли да видите? Пророка? Да, ја вам кажем, и више од пророка;

27

Јер је ово онај за кога је писано: Ето ја шаљем анђела свог пред лицем Твојим који ће приправити пут Твој пред Тобом.

28

Јер вам кажем: Ниједан између рођених од жена није већи пророк од Јована крститеља; а најмањи у царству Божијем већи је од њега.

29

И сви људи који слушаху и цариници оправдаше Бога, и крстише се крштењем Јовановим;

30

А фарисеји и књижевници одбацише савет Божји за њих, И не хтеше да их он крсти.

31

А Господ рече: Какви ћу казати да су људи овог рода? И какви су?

32

Они су као деца која седе по улицама и дозивају једно друго и говоре: Свирасмо вам, и не играсте, жалисмо вам се, и не плакасте.

33

Јер дође Јован крститељ који ни једе хлеб ни пије вино, а ви кажете: Ђаво је у њему;

34

Дође Син човечији који и једе и пије, а ви кажете: Гле човека изелице и пијанице, друга цариницима и грешницима.

35

И оправдаше премудрост сва деца њена.

36

Мољаше Га пак један од фарисеја да би обедовао у њега; и ушавши у кућу фарисејеву седе за трпезу:

37

И гле, жена у граду која беше грешница дознавши да је Исус за трпезом у кући фарисејевој, донесе скленицу мира;

38

И ставши састраг код ногу Његових плакаше, и стаде прати ноге Његове сузама, и косом од своје главе отираше, и целиваше ноге Његове, и мазаше миром.

39

А кад виде фарисеј који Га је дозвао, рече у себи говорећи: Да је он пророк, знао би ко и каква га се жена дотиче: јер је грешница.

40

И одговарајући Исус рече му: Симоне! Имам ти нешто казати. А он рече: Учитељу! Кажи.

41

А Исус рече: Двојица беху дужни једном дужнику, један беше дужан пет стотина динара, а други педесет.

42

А кад они не имадоше да му врате, поклони обојици. Кажи који ће га од њих двојице већма љубити.

43

А Симон одговарајући рече: Мислим онај коме највише поклони. А Он му рече: Право си судио.

44

И окренувши се к жени рече Симону: Видиш ли ову жену? Ја уђох у твоју кућу, ни воде ми на ноге ниси дао; а она сузама обли ми ноге, и косом од главе своје отре.

45

Целива ми ниси дао; а она откако уђох не преста целивати ми ногу.

46

Уљем ниси помазао главе моје; а она миром помаза ми ноге.

47

Зато кажем ти: опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта има малу љубав.

48

А њој рече: Опраштају ти се греси.

49

И стадоше у себи говорити они што сеђаху с Њим за трпезом: Ко је Овај што и грехе опрашта?

50

А жени рече: Вера твоја поможе ти; иди с миром.