Лука 22

1

Приближаваше се пак празник пријесних хлебова који се зове пасха.

2

И гледаху главари свештенички и књижевници како би Га убили; али се бојаху народа.

3

А сотона уђе у Јуду, који се зваше Искариот, и који беше један од дванаесторице.

4

И отишавши говори с главарима свештеничким и са старешинама како ће им Га издати.

5

И они се обрадоваше, и уговорише да му даду новце.

6

И он се обрече, и тражаше згодно време да им Га преда тајно од народа.

7

А дође дан пресних хлебова у који требаше клати пасху;

8

И посла Петра и Јована рекавши: Идите уготовите нам пасху да једемо.

9

А ови Му рекоше: Где хоћеш да уготовимо?

10

А Он им рече: Ето кад уђете у град, срешће вас човек који носи воду у крчагу; идите за њим у кућу у коју он уђе,

11

И кажите домаћину: Учитељ вели: где је гостионица где ћу јести пасху с ученицима својим?

12

И он ће вам показати велику собу прострту; онде уготовите.

13

А они отидоше и нађоше као што им каза; и уготовише пасху.

14

И кад дође час, седе за трпезу, и дванаест апостола с Њим.

15

И рече им: Врло сам желео да ову пасху једем с вама пре него пострадам;

16

Јер вам кажем да је одселе нећу јести док се не сврши у царству Божијем.

17

И узевши чашу даде хвалу, и рече: Узмите је и разделите међу собом;

18

Јер вам кажем да нећу пити од рода виноградског док не дође царство Божије.

19

И узевши хлеб даде хвалу, и преломивши га даде им говорећи: Ово је тело моје које се даје за вас; ово чините за мој спомен.

20

А тако и чашу по вечери, говорећи: Ова је чаша нови завет мојом крви која се за вас пролива.

21

Али ево рука издајника мог са мном је на трпези.

22

И Син човечији, дакле, иде као што је уређено; али тешко човеку ономе који Га издаје!

23

И они сташе тражити међу собом који би, дакле, од њих био који ће то учинити.

24

А поста и препирање међу њима који би се држао међу њима да је највећи.

25

А Он им рече: Цареви народни владају народом, а који њиме управљају, зову се добротвори.

26

Али ви немојте тако; него који је највећи међу вама нека буде као најмањи, и који је старешина нека буде као слуга.

27

Јер који је већи, који седи за трпезом или који служи? Није ли онај који седи за трпезом? А ја сам међу вама као слуга.

28

А ви сте они који сте се одржали са мном у мојим напастима.

29

И ја остављам вама царство као што је Отац мој мени оставио:

30

Да једете и пијете за трпезом мојом у царству мом, и да седите на престолима и судите над дванаест кољена Израиљевих.

31

Рече пак Господ: Симоне! Симоне! Ево вас иште сотона да би вас чинио као пшеницу.

32

А ја се молих за тебе да твоја вера не престане; и ти кад год обративши се утврди браћу своју.

33

А он Му рече: Господе! С Тобом готов сам и у тамницу и на смрт ићи.

34

А Он рече: Кажем ти, Петре! Данас неће запевати петао док се трипут не одрекнеш да ме познајеш.

35

И рече им: Кад вас послах без кесе и без торбе и без обуће, еда вам шта недостаде? А они рекоше: Ништа.

36

А Он им рече: Али сад који има кесу нека је узме, тако и торбу; а који нема нека прода хаљину своју и купи нож.

37

Јер вам кажем да још и ово треба на мени да се изврши што стоји у писму: И међу злочинце метнуше Га. Јер шта је писано за мене, свршује се.

38

А они рекоше: Господе! Ево овде два ножа. А Он им рече: Доста је.

39

И изишавши отиде по обичају на гору Маслинску; а за Њим отидоше ученици Његови.

40

А кад дође на место рече им: Молите се Богу да не паднете у напаст.

41

И сам одступи од њих како се може каменом добацити, и клекнувши на колена мољаше се Богу

42

Говорећи: Оче! Кад би хтео да пронесеш ову чашу мимо мене! Али не моја воља него Твоја да буде.

43

А анђео Му се јави с неба, и крепи Га.

44

И будући у борењу, мољаше се боље; зној пак Његов беше као капље крви које капаху на земљу.

45

И уставши од молитве дође к ученицима својим, и нађе их, а они спавају од жалости,

46

И рече им: Што спавате? Устаните, молите се Богу да не паднете у напаст.

47

Док Он још пак говораше, гле, народ и један од дванаесторице, који се зваше Јуда, иђаше пред њима, и приступи к Исусу да Га целива. Јер им он беше дао знак: Кога целивам онај је.

48

А Исус му рече: Јуда! Зар целивом издајеш Сина човечијег?

49

А кад они што беху с Њим видеше шта ће бити, рекоше Му: Господе, да бијемо ножем?

50

И удари један од њих слугу поглавара свештеничког, и одсече му десно ухо.

51

А Исус одговарајући рече: Оставите то. И дохвативши се до уха његовог исцели га.

52

А главарима свештеничким и војводама црквеним и старешинама који беху дошли на Њ рече Исус: Зар као на хајдука изиђосте с ножевима и кољем да ме ухватите?

53

Сваки дан био сам с вама у цркви и не дигосте руку на мене; али је сад ваш час и област таме.

54

А кад Га ухватише, одведоше Га и уведоше у двор поглавара свештеничког. А Петар иђаше за Њим издалека.

55

А кад они наложише огањ насред двора и сеђаху заједно, и Петар сеђаше међу њима.

56

Видевши га, пак, једна слушкиња где седи код огња, и погледавши на њ рече: и овај беше с њим.

57

А он Га се одрече говорећи: Жено! Не познајем га.

58

И мало затим, виде га други и рече: и ти си од њих. А Петар рече: Човече! Нисам.

59

И пошто прође око једног сахата, други неко потврђиваше говорећи: Заиста и овај беше с њим; јер је Галилејац.

60

А Петар рече: Човече! Не знам шта говориш. И одмах док он још говораше запева петао.

61

И обазревши се Господ погледа на Петра, и Петар се опомену речи Господње како му рече: Пре него петао запева одрећи ћеш ме се трипут.

62

И изишавши напоље плака горко.

63

А људи који држаху Исуса ругаху Му се, и бијаху Га.

64

И покривши Га, бијаху Га по образу и питаху Га говорећи: Прореци ко Те удари?

65

И друге многе хуле говораху на Њ.

66

И кад свану, сабраше се старешине народне и главари свештенички и књижевници, и одведоше Га у свој суд

67

Говорећи: Јеси ли ти Христос? Кажи нам. А Он им рече: Ако вам и кажем, нећете веровати.

68

А ако вас и запитам, нећете ми одговорити, нити ћете ме пустити.

69

Одселе ће Син човечији седити с десне стране силе Божије.

70

Сви пак рекоше: Ти ли си дакле син Божји? А Он им рече: Ви кажете да сам ја.

71

А они рекоше: Шта нам требају више сведочанства? Јер сами чусмо из уста његових.