Марко 4

1

И опет поче учити код мора, и скупише се око Њега људи многи тако да мора ући у лађу, и седети на мору; а народ сав беше на земљи крај мора.

2

И учаше их у причама много, и говораше им у науци својој:

3

Слушајте: ево изиђе сејач да сеје.

4

И кад сејаше, догоди се да једно паде украј пута, и дођоше птице и позобаше га.

5

А друго паде на каменито место где не беше много земље; и одмах изниче; јер не беше у дубину земље:

6

А кад обасја сунце, увену, и будући да немаше корена, усахну.

7

И друго паде у трње; и нарасте трње и удави га, и не донесе род.

8

И друго паде на земљу добру; и даваше род који је напредовао и растао и доносио по тридесет и по шездесет и по сто.

9

И рече: Ко има уши да чује нека чује.

10

А кад оста сам, запиташе Га који беху с Њим и са дванаесторицом за ову причу.

11

И рече им: Вама је дано да знате тајне царства Божјег, а онима напољу све у причама бива;

12

Да очима гледају и да не виде, и ушима слушају и да не разумеју; да се како не обрате и да им се не опросте греси.

13

И рече им: Зар не разумете ову причу? А како ћете све приче разумети?

14

Сејач реч сеје.

15

А оно су крај пута, где се сеје реч и кад је чују одмах дође сотона и отме реч посејану у срцима њиховим.

16

Тако су и оно што се сеје на каменитим местима, који кад чују реч одмах је приме с радошћу;

17

Али немају корена у себи, него су непостојани, па кад буде до невоље или их потерају речи ради, одмах се саблазне.

18

А оно су што се у трњу сеје који слушају реч,

19

Али бриге овог света и превара богатства и остале сласти уђу и загуше реч, и без рода остане.

20

А оно су што се на доброј земљи сеје који слушају реч и примају, и доносе род по тридесет и по шездесет и по сто.

21

И говораше им: Еда ли се свећа ужиже да се метне под суд или под одар? А не да се на свећњак метне?

22

Јер нема ништа тајно што неће бити јавно; нити има шта сакривено што неће изаћи на видело.

23

Ако има ко уши да чује нека чује.

24

И говораше им: Памтите шта чујете: каквом мером мерите онаквом ће вам се мерити и дометнуће се вама који слушате.

25

Јер ко има, даће му се; а који нема, узеће му се и оно што има.

26

И говораше им: Тако је царство Божје као човек кад баци семе у земљу;

27

И спава и устаје ноћу и дању; и семе ниче и расте, да не зна он.

28

Јер земља сама од себе најпре донесе траву, потом клас, па онда испуни пшеницу у класу.

29

А кад сазре род, одмах пошаље срп; јер наста жетва.

30

И говораше: Какво ћемо казати да је царство Божје? Или у каквој ћемо га причи исказати?

31

Оно је као зрно горушичино које кад се посеје у земљу мање је од свих семена на земљи;

32

А кад се посеје, узрасте и буде веће од свег поврћа, и пусти гране велике да могу у његовом хладу птице небеске живети.

33

И таквим многим причама казиваше им реч, колико могаху слушати.

34

А без прича не говораше им ни речи. А ученицима посебно казиваше све.

35

И рече им онај дан увече: Хајдемо на оне стране.

36

И отпустивши народ узеше Га како беше у лађи; а и друге лађе беху с Њим.

37

И постаде велика олуја; и валови тако заливаху у лађу да се већ напуни.

38

А Он на крми спаваше на узглављу; и пробудише Га, и рекоше Му: Учитељу! Зар Ти не мариш што гинемо?

39

И уставши запрети ветру, и рече мору: Ћути, престани. И утоли ветар, и постаде тишина велика.

40

И рече им: Зашто сте тако страшљиви? Како немате вере.

41

И уплашише се врло, и говораху један другом: Ко је Овај, дакле, да Га и ветар и море слушају?