Осија 2

1

Реците браћи својој: Народе мој; и сестрама својим: Помилована.

2

Прите се с матером својом, прите се, јер ми није жена, нити сам јој ја муж; нека одбаци курварства своја од лица свог, и прељубе своје од дојака својих,

3

Да је не бих свукао голу и учинио је каква је била онај дан кад се родила, и да је не бих поставио да буде као пустиња и обратио је да буде као земља сасушена, и уморио је жеђу.

4

И нећу се смиловати на децу њену, јер су копилад.

5

Јер се мати њихова курва, срамоти се родитељка њихова; јер говори: Ићи ћу за милосницима својим који ми дају хлеб мој и воду моју, вуну моју и лан мој, уље моје и пиће моје.

6

Зато ево ја ћу јој заградити пут трњем и зазидаћу зидом да не нађе стаза својих.

7

И трчаће за својим милосницима, али их неће стигнути; и тражиће их, али их неће наћи; па ће рећи: Идем да се вратим к првом мужу свом, јер ми беше боље онда него сада.

8

Јер она не зна да сам јој ја давао жито и вино и уље, и умножавао јој сребро и злато, од ког начинише Вала.

9

Зато ћу узети натраг жито своје, кад буде време, и вино своје, кад буде време, и узећу вуну своју и лан свој, којим би покривала голотињу своју.

10

И открићу ругобу њену пред милосницима њеним, и нико је неће избавити из моје руке.

11

И укинућу сваку радост њену, светковине њене, младине њене и суботе њене и све празнике њене.

12

И потрћу чокоте њене и смокве, за које говори: Плата су ми, што ми дадоше милосници моји; и обратићу их у шуму да их једе зверје пољско.

13

И походићу на њој дане валимске, у које им је кадила и китила се обоцима и гривнама, и ишла за својим милосницима, и мене заборавила, говори Господ.

14

Али ево, ја ћу је примамити и одвешћу је у пустињу, и говорићу с њом лепо.

15

И даћу јој винограде њене од тог места, и долину Ахор за врата надању, и онде ће певати као за младости своје и као кад је ишла из Мисира.

16

И тада ћеш ме, говори Господ, звати: Мужу мој; а нећеш ме више звати: Вале мој.

17

Јер ћу уклонити из уста њених имена Валова; и неће им се више помињати имена.

18

И тада ћу им учинити завет са зверјем пољским и са птицама небеским и с бубинама земаљским; и поломићу лук и мач и рат да их нестане у земљи, и учинићу да леже без страха.

19

И заручићу те себи довека, заручићу те себи правдом и судом и милошћу и милосрђем.

20

И заручићу те себи вером, и познаћеш Господа.

21

И тада ћу се одазвати, говори Господ, одазваћу се небесима, а она ће се одазвати земљи.

22

А земља ће се одазвати житу и вину и уљу, а то ће се одазвати Језраелу.

23

И посејаћу је себи на земљи, и смиловаћу се на Лорухаму, и рећи ћу Лоамији: Ти си мој народ, и он ће рећи: Боже мој!