Пјесма Пјесмама 8

1

О да би ми брат био, да би сао сисе матере моје! Нашавши те на пољу пољубила бих те, и не бих била прекорна.

2

Повела бих те и довела бих те у кућу матере своје; ти би ме учио, а ја бих те појила вином мирисавим, соком од шипака.

3

Лева је рука његова мени под главом, а десном ме грли.

4

Заклињем вас, кћери јерусалимске, не будите љубави моје, не будите је, докле јој не буде воља.

5

Ко је она што иде горе од пустиње наслањајући се на драгог свог? Под јабуком пробудих те, где те роди мати твоја, где те роди родитељка твоја.

6

Метни ме као печат на срце своје, као печат на мишицу своју. Јер је љубав јака као смрт, и љубавна сумња тврда као гроб; жар је њен као жар огњен, пламен Божји.

7

Многа вода не може угасити љубави, нити је реке потопити. Да ко даје све имање дома свог за ту љубав, осрамотио би се.

8

Имамо сестру малену, која још нема дојака. Шта ћемо чинити са сестром својом кад буде реч о њој?

9

Ако је зид, заградићемо на њему двор од сребра; ако ли врата, утврдићемо их даскама кедровим.

10

Ја сам зид и дојке су моје као куле. Тада постах у очима његовим као она која нађе мир.

11

Виноград имаше Соломун у Валамону; даде виноград чуварима да сваки доноси за род његов по хиљаду сребрника.

12

Мој виноград који ја имам, преда мном је. Нека теби, Соломуне, хиљада, и две стотине онима који чувају род његов.

13

Која наставаш у вртовима! Другови слушају глас твој, дај ми да га чујем.

14

Брже, драги мој! И буди као срна или као јеленче на горама мирисним.