Пјесма Пјесмама 4

1

Лепа ти си, драга моја, лепа ти си, очи су ти као у голубице између витица твојих; коса ти је као стадо коза које се виде на гори Галаду;

2

Зуби су ти као стадо оваца једнаких, кад излазе из купала, које се све близне, а ниједне нема јалове.

3

Усне су ти као конац скерлета, а говор ти је љубак; као кришка шипка јагодице су твоје између витица твојих;

4

Врат ти је као кула Давидова сазидана за оружје, где висе хиљадама штитови и свакојако оружје јуначко;

5

Две су ти дојке као два ланета близанца, који пасу међу љиљанима.

6

Док дан захлади и сенке отиду, ићи ћу ка гори смирновој и ка хуму тамјановом.

7

Сва си лепа драга моја, и нема недостатака на теби.

8

Ходи са мном с Ливана, невесто, ходи са мном с Ливана, да гледаш с врха аманског, с врха сенирског и ермонског, из пећина лавовских, с гора рисовских.

9

Отела си ми срце, сестро моја невесто, отела си ми срце једним оком својим и једним ланчићем с грла свог.

10

Лепа ли је љубав твоја, сестро моја невесто, боља је од вина љубав твоја, и мирис уља твојих од свих мирисних ствари.

11

С усана твојих капље саће, невесто, под језиком ти је мед и млеко, и мирис је хаљина твојих као мирис ливански.

12

Ти си као врт затворен, сестро моја невесто, извор затворен, студенац запечаћен.

13

Биље је твоје воћњак од шипака с воћем красним, од кипра и нарда.

14

Од нарда и шафрана, од иђирота и цимета са свакојаким дрвљем за кад, од смирне и алоја и са сваким прекрасним мирисима.

15

Изворе вртовима, студенче воде живе и која тече с Ливана!

16

Устани севере, и ходи јуже, и дуни по врту мом да капљу мириси његови; нека дође драги мој у врт свој, и једе красно воће своје.