Приче 5

1

Сине мој, слушај мудрост моју, к разуму мом пригни ухо своје,

2

Да се држиш разборитости, и усне твоје да хране знање.

3

Јер с усана туђе жене капље мед, и грло јој је мекше од уља;

4

Али јој је последак горак као пелен, оштар као мач с обе стране оштар.

5

Ноге јој силазе к смрти, до пакла допиру кораци њени.

6

Да не би мерио пут животни, савијају се стазе њене да не знаш.

7

Зато, децо, послушајте мене, и не одступајте од речи уста мојих.

8

Нека је далеко од ње пут твој, и не приближуј се к вратима куће њене,

9

Да не би дао другима славе своје и година својих немилостивоме,

10

Да се не би туђинци наситили твог блага и труд твој да не би био у туђој кући,

11

И да не ридаш на послетку, кад се строши месо твоје и тело твоје,

12

И кажеш: Како мрзих на наставу, и како срце моје презира карање!

13

И не послушах глас учитеља својих, и не пригнух уха свог к онима који ме учаху!

14

Умало не западох у свако зло усред збора и скупштине.

15

Пиј воду из свог студенца и што тече из твог извора.

16

Нека се разливају твоји извори на поље, и потоци по улицама.

17

Имај их сам за се, а не туђин с тобом.

18

Благословен да је извор твој, и весели се женом младости своје;

19

Нека ти је као кошута мила и као срна љупка; дојке њене нека те опијају у свако доба, у љубави њеној посрћи једнако.

20

А зашто би, сине, посртао за туђинком и голио недра туђој,

21

Кад су пред очима Господу путеви свачији, и мери све стазе његове?

22

Безбожника ће ухватити његова безакоња, и у ужа греха својих заплешће се;

23

Умреће без наставе, и од мноштва лудости своје лутаће.