Јов 9

1

А Јов одговори и рече:

2

Заиста, знам да је тако; јер како би могао човек бити прав пред Богом?

3

Ако би се хтео прети с Њим, не би Му могао одговорити од хиљаде на једну.

4

Мудар је срцем и јак снагом; ко се је опро Њему и био срећан?

5

Он премешта горе, да нико и не опази; превраћа их у гневу свом;

6

Он креће земљу с места њеног да јој се ступови дрмају;

7

Он кад запрети сунцу, не излази; Он запечаћава звезде;

8

Он разапиње небо сам, и гази по валима морским;

9

Он је начинио звезде кола и штапе и влашиће и друге југу у дну;

10

Он чини ствари велике и неиспитиве и дивне, којима нема броја.

11

Гле, иде мимо мене, а ја не видим; прође, а ја га не опазим.

12

Гле, кад ухвати, ко ће Га нагнати да врати? Ко ће Му казати: Шта радиш?

13

Бог не устеже гнева свог, падају пода Њ охоли помоћници.

14

А како би Му ја одговарао и бирао речи против Њега?

15

Да сам и прав, нећу Му се одговорити, ваља да се молим судији свом.

16

Да Га зовем и да ми се одзове, још не могу веровати да је чуо глас мој.

17

Јер ме је вихором сатро и задао ми много рана низашта.

18

Не да ми да одахнем, него ме сити горчинама.

19

Ако је на силу, гле, Он је најсилнији; ако на суд, ко ће ми сведочити?

20

Да се правдам, моја ће ме уста осудити; да сам добар, показаће да сам неваљао.

21

Ако сам добар, нећу знати за то; омрзао ми је живот мој.

22

Свеједно је; зато рекох: и доброг и безбожног Он потире.

23

Кад би још убио бич наједанпут! Али се смеје искушавању правих.

24

Земља се даје у руке безбожнику; лице судија њених заклања; ако не Он, да ко?

25

Али дани моји бише бржи од гласника; побегоше, не видеше добра.

26

Прођоше као брзе лађе, као орао кад лети за храну.

27

Ако кажем: Заборавићу тужњаву своју, оставићу гнев свој и окрепићу се;

28

Страх ме је од свих мука мојих, знам да ме нећеш оправдати.

29

Бићу крив; зашто бих се мучио узалуд?

30

Да се измијем водом снежницом, и да очистим сапуном руке своје,

31

Тада ћеш ме замочити у јаму да се гаде на ме моје хаљине.

32

Јер није човек као ја да Му одговарам, да идем с Њим на суд;

33

Нити има међу нама кмета да би ставио руку своју међу нас двојицу.

34

Нека одмакне од мене прут свој, и страх Његов нека ме не страши;

35

Тада ћу говорити, и нећу Га се бојати; јер овако не знам за себе.