Јов 7

1

Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?

2

Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,

3

Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.

4

Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.

5

Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.

6

Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.

7

Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,

8

Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.

9

Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи,

10

Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.

11

Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.

12

Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?

13

Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,

14

Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,

15

Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.

16

Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.

17

Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?

18

Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?

19

Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?

20

Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?

21

Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.