Јов 30

1

А сада смеју ми се млађи од мене, којима отаца не бих хтео метнути са псима стада свог.

2

А на шта би ми и била сила руку њихових? У њима беше пропала старост.

3

Од сиромаштва и глади самоћаваху бежећи од сува, мрачна, пуста и опустошена места;

4

Који браху лободу по честама, и смреково корење беше им храна.

5

Између људи беху изгоњени и викаше се за њима као за лупежом.

6

Живљаху по страшним увалама, по јамама у земљи и у камену.

7

По грмовима рикаху, под трњем се скупљаху.

8

Беху људи никакви и без имена, мање вредни него земља.

9

И њима сам сада песма, и постах им прича.

10

Гаде се на ме, иду далеко од мене и не устежу се пљувати ми у лице.

11

Јер је Бог одапео моју тетиву и муке ми задао те збацише узду преда мном.

12

С десне стране устајаху момци, поткидаху ми ноге, и насипају пут к мени да ме упропасте.

13

Раскопаше моју стазу, умножише ми муке, не треба нико да им помаже.

14

Као широким проломом навиру, и наваљују преко развалина.

15

Страхоте навалише на ме, и као ветар терају душу моју, и као облак прође срећа моја.

16

И сада се душа моја разлива у мени, стигоше ме дани мучни.

17

Ноћу пробада ми кости у мени, и жиле моје не одмарају се.

18

Од тешке силе променило се одело моје, и као огрлица у кошуље моје стеже ме.

19

Бацио ме је у блато, те сам као прах и пепео.

20

Вичем к Теби, а Ти ме не слушаш; стојим пред Тобом, а Ти не гледаш на ме.

21

Претворио си ми се у љута непријатеља; силом руке своје супротиш ми се.

22

Подижеш ме у ветар, посађујеш ме на њ, и растапаш у мени све добро.

23

Јер знам да ћеш ме одвести на смрт и у дом одређени свима живима.

24

Али неће пружити руке своје у гроб; кад их стане потирати, они неће викати.

25

Нисам ли плакао ради оног који беше у злу? Није ли душа моја жалосна бивала ради убогог?

26

Кад се добру надах, дође ми зло; и кад се надах светлости, дође мрак.

27

Утроба је моја узаврела, и не може да се умири, задесише ме дани мучни.

28

Ходим црн, не од сунца, устајем и вичем у збору.

29

Брат постах змајевима и друг совама.

30

Поцрнела је кожа на мени и кости моје посахнуше од жеге.

31

Гусле се моје претворише у запевку, и свирала моја у плач.