Јов 14

1

Човек рођен од жене кратка је века и пун немира.

2

Као цвет ниче, и одсеца се, и бежи као сен, и не остаје.

3

И на таквог отвараш око своје, и мене водиш на суд са собом!

4

Ко ће чисто извадити из нечиста? Нико.

5

Измерени су дани његови, број месеца његових у Тебе је; поставио си му међу, преко које не може прећи.

6

Одврати се од њега да почине докле не наврши као надничар дан свој.

7

Јер за дрво има надања, ако се посече, да ће се још омладити и да неће бити без изданка;

8

Ако и остари у земљи корен његов и у праху изумре пањ његов,

9

Чим осети воду, опет напупи и пусти гране као присад.

10

А човек умире изнемогао; и кад издахне човек, где је?

11

Као кад вода отече из језера и река опадне и усахне,

12

Тако човек кад легне, не устаје више; докле је небеса неће се пробудити нити ће се пренути ода сна свог.

13

О да ме хоћеш у гробу сакрити и склонити ме докле не утоли гнев Твој, и да ми даш рок кад ћеш ме се опоменути!

14

Кад умре човек, хоће ли оживети? Све дане времена које ми је одређено чекаћу докле ми дође промена.

15

Зазваћеш, и ја ћу Ти се одазвати; дело руку својих пожелећеш.

16

А сада бројиш кораке моје, и ништа не остављаш за грех мој.

17

Запечаћени су у тобоцу моји преступи, и завезујеш безакоња моја.

18

Заиста, као што гора падне и распадне се, и као што се стена одвали с места свог,

19

И као што вода спира камење и поводањ односи прах земаљски, тако надање човечије обраћаш у ништа.

20

Надвађујеш га једнако, те одлази, мењаш му лице и отпушташ га.

21

Ако синови његови буду у части, он не зна; ако ли у срамоти, он се не брине.

22

Само тело док је жив болује, и душа његова у њему тужи.