Немија 4

1

А кад чу Санавалат да зидамо зид, разгневи се и расрди се врло, и ругаше се Јеврејима,

2

И говораше пред браћом својом и војницима самаријским: Шта раде ти немоћни Јудејци? Хоћемо ли их оставити? Хоће ли приносити жртве? Хоће ли сада свршити? Еда ли ће у живот повратити из праха камење спаљено?

3

А Товија Амонац који беше уза њ рече: Нека зидају; да лисица дође провалиће камени зид њихов.

4

Чуј, Боже наш, како нас презиру; обрати руг њихов на њихову главу, и дај да буду грабеж у земљи где би робовали.

5

И не покривај безакоња њихова, и грех њихов да се не избрише пред Тобом, јер Те дражише за оне који зидају.

6

И тако зидасмо зид, и сав се зид састави до половине, и народ имаше вољу да ради.

7

А кад чу Санавалат и Товија и Арапи и Амонци и Азоћани да се поправља зид јерусалимски и да се почело затварати шта је проваљено, разгневише се врло;

8

И сложише се сви заједно да дођу и да ударе на Јерусалим и да смету.

9

А ми се молисмо Богу свом и постављасмо стражу према њима дан и ноћ од страха њиховог.

10

А Јудејци рекоше: Клонула је снага носиоцима, а праха има много, не можемо зидати зида.

11

А наши непријатељи рекоше: Да не дознаду и не опазе докле не дођемо усред њих, па ћемо их побити и прекинути посао.

12

Али дођоше Јудејци који код њих живљаху и казаше нам десет пута: Чувајте сва места куда се иде к нама.

13

Тада наместих народ у низинама иза зида и на стрменима, поставих народ по породицама са мачевима и копљима и луковима.

14

И разгледавши устах и рекох старешинама и главарима и осталом народу: Не бојте их се. Помените Господа великог и страшног, и бијте се за браћу своју, за синове своје и кћери своје, за жене своје и куће своје.

15

А кад чуше непријатељи наши да смо дознали, разби Господ њихову намеру, и ми се вратисмо сви к зиду, сваки на свој посао.

16

И од тада половина мојих момака пословаше, а друга половина држаше копља и штитове и лукове и оклопе, и кнезови стајаху иза свега дома Јудиног.

17

И који зидаху и који ношаху терет и који товараху сваки једном руком рађаше, а у другој држаше копље.

18

А који зидаху, сваки имаху мач приписан уз бедрицу и тако зидаху. А трубач стајаше код мене.

19

Јер рекох старешинама и главарима и осталом народу: Посао је велик и дуг и ми смо се расули по зиду далеко један од другог.

20

Где чујете трубу да труби, онамо трчите к нама; Бог наш војеваће за нас.

21

Тако рађасмо посао, и половина их држаше копља од зора па докле звезде не изиђу.

22

У то време још рекох народу: Сваки са момком својим нека ноћује у Јерусалиму да би нам ноћу стражили, а дању радили.

23

А ја и моја браћа и момци моји и стражари што иду за мном нећемо свлачити са себе хаљина; у сваког да је мач и вода.