Постање 42

1

А Јаков видећи да има жита у Мисиру, рече синовима својим: Шта гледате један на другог?

2

И рече: Ето чујем да у Мисиру има жита; идите онамо те нам купите отуда, да останемо живи и не помремо.

3

И десеторица браће Јосифове отидоше да купе жита у Мисиру.

4

А Венијамина брата Јосифовог не пусти отац с браћом говорећи: Да га не би задесило како зло.

5

И дођоше синови Израиљеви да купе жита с осталима који долажаху; јер беше глад у земљи хананској.

6

А Јосиф управљаше земљом, и продаваше жито свему народу по земљи. И браћа Јосифова дошавши поклонише му се лицем до земље.

7

А Јосиф угледавши браћу позна их; али се учини да их не познаје, и оштро им проговори и рече: Одакле сте дошли? А они рекоше: Из земље хананске, да купимо хране.

8

Јосиф дакле позна браћу своју; али они њега не познаше.

9

И опомену се Јосиф снова које је снио за њих; и рече им: Ви сте уходе; дошли сте да видите где је земља слаба.

10

А они му рекоше: Нисмо, господару; него слуге твоје дођоше да купе хране.

11

Сви смо синови једног човека, поштени људи, никада нису слуге твоје биле уходе.

12

А он им рече: Није истина, него сте дошли да видите где је земља слаба.

13

А они рекоше: Нас је било дванаест браће, слуга твојих, синова једног човека у земљи хананској; и ено, најмлађи је данас код оца нашег, а једног нема више.

14

А Јосиф им рече: Кажем ја да сте ви уходе.

15

Него хоћу да се уверим овако: тако жив био Фараон, нећете изаћи одавде докле не дође овамо најмлађи брат ваш.

16

Пошљите једног између себе нека доведе брата вашег, а ви ћете остати овде у тамници, па ћу видети је ли истина шта говорите; иначе сте уходе, тако жив био Фараон.

17

И затвори их у тамницу на три дана.

18

А трећи дан рече им Јосиф: Ако сте ради животу, ово учините, јер се ја Бога бојим:

19

Ако сте поштени људи, један брат између вас нека остане у тамници, а ви идите и однесите жита колико треба породицама вашим.

20

Па онда доведите к мени најмлађег брата свог да се посведоче речи ваше и да не изгинете. И они учинише тако.

21

И рекоше један другом: Доиста се огрешисмо о брата свог, јер видесмо муку душе његове кад нам се мољаше, па га се оглушисмо; зато дође на нас ова мука.

22

А Рувим одговори им говорећи: Нисам ли вам говорио: Немојте се грешити о дете? Али ме не послушасте; и зато се ево тражи од нас крв његова.

23

А они не знаху да их Јосиф разуме, јер се с њим разговараху преко тумача.

24

А Јосиф окрете се од њих, и заплака се. Потом се опет окрете к њима, и проговори с њима, и узевши између њих Симеуна веза га пред њима.

25

И заповеди Јосиф да им наспу вреће жита, па и новце шта је који дао да метну свакоме у врећу, и да им даду брашњенице на пут. И тако би учињено.

26

И натоваривши жито своје на магарце своје отидоше.

27

А један од њих отворив своју врећу да нахрани магарца свог у једној гостионици, виде новце своје озго у врећи.

28

И рече браћи својој: Ја добих натраг новце своје, ево их у мојој врећи. И задрхта срце у њима и уплашише се говорећи један другом: Шта нам то учини Бог?

29

И дошавши к Јакову оцу свом у земљу хананску, приповедише му све што им се догоди, говорећи:

30

Оштро говораше с нама човек, који заповеда у оној земљи, и дочека нас као уходе.

31

А кад му рекосмо: Ми смо поштени људи, никад нисмо били уходе;

32

Било нас је дванаест браће, синова оца нашег; једног већ нема, а најмлађи је данас код оца нашег у земљи хананској;

33

Рече нам човек, који заповеда у оној земљи: Овако ћу дознати јесте ли поштени људи: брата једног између себе оставите код мене, а шта вам треба за породице ваше глади ради, узмите и идите.

34

После доведите к мени брата свог најмлађег, да се уверим да нисте уходе него поштени људи; брата ћу вам вратити, и моћи ћете трговати по овој земљи.

35

А кад изручиваху вреће своје, гле, свакоме у врећи беху у завежљају новци његови; и видевши завежљаје новаца својих уплашише се и они и отац им.

36

И рече им Јаков отац њихов: Потрсте ми децу; Јосифа нема, Симеуна нема, па хоћете и Венијамина да узмете; све се скупило на ме.

37

А Рувим проговори и рече оцу свом: Два сина моја убиј, ако ти га не доведем натраг; дај га у моје руке, и ја ћу ти га опет довести.

38

А он рече: Неће ићи син мој с вама, јер је брат његов умро и он оста сам, па ако би га задесило како зло на путу на који ћете ићи, свалили би сте ме стара с тугом у гроб.