Постање 37

1

А Јаков живеше у земљи где му је отац био дошљак, у земљи хананској.

2

Ово су догађаји Јаковљеви. Јосиф кад беше момак од седамнаест година, пасаше стоку с браћом својом, коју родише Вала и Зелфа жене оца његовог; и доношаше Јосиф зле гласове о њима оцу свом.

3

А Израиљ љубљаше Јосифа највећма измећу свих синова својих, јер му се родио под старост; и начини му шарену хаљину.

4

А браћа видећи где га отац љуби највећма између све браће његове, стадоше мрзети на њ тако да му не могаху лепу реч проговорити.

5

Уз то усни Јосиф сан и приповеди браћи својој, те они још већма омрзну на њ.

6

Јер им рече: Да чујете сан што сам снио:

7

Везасмо снопље у пољу, па мој сноп уста и исправи се, а ваши снопови иђаху унаоколо и клањаху се снопу мом.

8

Тада му браћа рекоше: Да нећеш још бити цар над нама и заповедати нам? Стога још већма стадоше мрзети на њ ради снова његових и ради речи његових.

9

После опет усни други сан, и приповеди браћи својој говорећи: Усних опет сан, а то се сунце и месец и једанаест звезда клањаху мени.

10

А приповеди и оцу свом и браћи својој; али га отац прекори и рече му: Какав је то сан што си снио? Еда ли ћемо доћи ја и мати твоја и браћа твоја да се клањамо теби до земље?

11

И завиђаху му браћа; али отац његов чуваше ове речи.

12

А кад браћа његова отидоше да пасу стоку оца свог код Сихема,

13

Рече Израиљ Јосифу: Не пасу ли браћа твоја стоку код Сихема? Хајде да те пошаљем к њима. А он рече: Ево ме.

14

А он му рече: Иди, види како су браћа твоја и како је стока, па дођи да ми јавиш. И оправи га из долине хевронске, и он отиде пут Сихема.

15

И човек један нађе га а он лута по пољу; те га запита говорећи: Шта тражиш?

16

А он рече: Тражим браћу своју; кажи ми, молим те, где су са стоком?

17

А човек рече: Отишли су одавде, јер чух где рекоше: Хајдемо у Дотаим. И отиде Јосиф за браћом својом, и нађе их у Дотаиму.

18

А они га угледаше из далека; и док још не дође близу њих, стадоше се договарати да га убију,

19

И рекоше међу собом: Гле, ево оног што сне сања.

20

Хајде сада да га убијемо и да га бацимо у коју од ових јама, па ћемо казати: Љута га је зверка изјела. Онда ћемо видети шта ће бити од његових снова.

21

Али Рувим кад чу то, избави га из руку њихових рекавши: Немојте да га убијемо.

22

И још им рече Рувим: Немојте крв проливати; баците га у ову јаму у пустињи, а не дижите руке на њ. А он га хтеде избавити из руку њихових и одвести к оцу.

23

И кад Јосиф дође к браћи својој, свукоше с њега хаљину његову, хаљину шарену, коју имаше на себи.

24

И ухвативши га бацише га у јаму; а јама беше празна, не беше воде у њој.

25

После седоше да једу. И подигавши очи угледаше, а то гомила Исмаиљаца иђаше од Галада с камилама натовареним мирисавог корења и тамјана и смирне, те ношаху у Мисир.

26

И рече Јуда браћи својој: Каква ће бити корист што ћемо убити брата свог и затајити крв његову?

27

Хајде да га продамо овим Исмаиљцима па да не дижемо руке своје на њ, јер нам је брат, наше је тело. И послушаше га браћа његова.

28

Па кад трговци мадијански беху поред њих, они извукоше и извадише Јосифа из јаме, и продадоше Јосифа Исмаиљцима за двадесет сребрника; и они одведоше Јосифа у Мисир.

29

А кад се Рувим врати к јами, а то нема Јосифа у јами; тада раздре хаљине своје,

30

Па се врати к браћи својој, и рече: Нема детета; а ја куда ћу?

31

Тада узеше хаљину Јосифову, и заклавши јаре замочише хаљину у крв,

32

Па онда послаше шарену хаљину оцу његовом поручивши: Нађосмо ову хаљину, види је ли хаљина сина твог или није.

33

А он је позна и рече: Сина је мог хаљина; љута га је зверка изјела; Јосиф је доиста раскинут.

34

И раздре Јаков хаљине своје, и веза кострет око себе, и тужаше за сином својим дуго времена.

35

И сви синови његови и све кћери његове устадоше око њега тешећи га, али се он не даде утешити, него говораше: С тугом ћу у гроб лећи за сином својим. Па и његов отац плакаше за њим.

36

А Мадијани продадоше га у Мисир Петефрију, дворанину Фараоновом, заповеднику стражарском.