Постање 2

1

Тако се доврши небо и земља и сва војска њихова.

2

И сврши Бог до седмог дана дела своја, која учини; и почину у седми дан од свих дела својих, која учини;

3

И благослови Бог седми дан, и посвети га, јер у тај дан почину од свих дела својих, која учини;

4

То је постање неба и земље, кад посташе, кад Господ Бог створи земљу и небо,

5

И сваку биљку пољску, докле је још не беше на земљи, и сваку травку пољску, докле још не ницаше; јер Господ Бог још не пусти дажда на земљу, нити беше човека да ради земљу,

6

Али се подизаше пара са земље да натапа сву земљу.

7

А створи Господ Бог човека од праха земаљског, и дуну му у нос дух животни; и поста човек душа жива.

8

И насади Господ Бог врт у Едему на истоку; и онде намести човека, ког створи.

9

И учини Господ Бог, те никоше из земље свакаква дрвећа лепа за гледање и добра за јело, и дрво од живота усред врта и дрво од знања добра и зла.

10

А вода течаше из Едема натапајући врт, и оданде се дељаше у четири реке.

11

Једној је име Фисон, она тече око целе земље евилске, а онде има злата,

12

И злато је оне земље врло добро; онде има и бдела и драгог камена ониха.

13

А другој је реци име Геон, она тече око целе земље хуске.

14

А трећој је реци име Хидекел, она тече к асирској. А четврта је река Ефрат.

15

И узевши Господ Бог човека намести га у врту едемском, да га ради и да га чува.

16

И запрети Господ Бог човеку говорећи: Једи слободно са сваког дрвета у врту;

17

Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш.

18

И рече Господ Бог: Није добро да је човек сам; да му начиним друга према њему.

19

Јер Господ Бог створи од земље све звери пољске и све птице небеске, и доведе к Адаму да види како ће коју назвати, па како Адам назове коју животињу онако да јој буде име;

20

И Адам надеде име сваком живинчету и свакој птици небеској и свакој звери пољској; али се не нађе Адаму друг према њему.

21

И Господ Бог пусти тврд сан на Адама, те заспа; па му узе једно ребро, и место попуни месом;

22

И Господ Бог створи жену од ребра, које узе Адаму, и доведе је к Адаму.

23

А Адам рече: Сада ето кост од мојих кости, и тело од мог тела. Нека јој буде име човечица, јер је узета од човека.

24

Зато ће оставити човек оца свог и матер своју, и прилепиће се к жени својој, и биће двоје једно тело.

25

А беху обоје голи. Адам и жена му, и не беше их срамота.