Jobu 30

1

"A sada, gle, podruguju se mnome ljudi po ljetima mlađi od mene kojih oce ne bih bio metnuo ni s ovčarskim psima stada svojega.

2

Ta što će mi jakost ruku njihovih kad im muževna ponestane snaga ispijena glađu i oskudicom.

3

Glodali su u pustinji korijenje i čestar opustjelih ruševina.

4

Lobodu su i s grmlja lišće brali, kao kruh jeli korijenje žukino.

5

Od društva ljudskog oni su prognani, za njima viču k'o za lopovima.

6

Živjeli su po strašnim jarugama, po spiljama i u raspuklinama.

7

Urlik im se iz šikarja dizao; po trnjacima ležahu stisnuti.

8

Sinovi bezvrijednih, soj bezimenih, bičevima su iz zemlje prognani.

9

Rugalicom sam postao takvima i njima sada služim kao priča!

10

Gnušaju me se i bježe od mene, ne ustežu se pljunut' mi u lice.

11

I jer On luk mi slomi i satrije me, iz usta svojih izbaciše uzdu.

12

S desne moje strane rulja ustaje, noge moje u bijeg oni tjeraju, put propasti prema meni nasiplju.

13

Stazu mi ruše da bi me satrli, napadaju i ne brani im nitko,

14

prolomom oni širokim naviru i kotrljaju se poput oluje.

15

Strahote sve se okreću na mene, mojeg ugleda kao vjetra nesta, poput oblaka iščeznu spasenje.

16

Duša se moja rasipa u meni, dani nevolje na me se srušili.

17

Noću probada bolest kosti moje, ne počivaju boli što me glođu.

18

Muka mi je i halju nagrdila i stegla me k'o ovratnik odjeće.

19

U blato me je oborila dolje, gle, postao sam k'o prah i pepeo.

20

K Tebi vičem, al' Ti ne odgovaraš; pred Tobom stojim, al' Ti i ne mariš.

21

Prema meni postao si okrutan; rukom preteškom na me se obaraš.

22

U vihor me dižeš, nosiš me njime, u vrtlogu me olujnom kovitlaš.

23

Da, znadem da si me smrti predao, saborištu zajedničkom svih živih.

24

Al' ne pruža li ruku utopljenik, ne viče li kad padne u nevolju?

25

Ne zaplakah li nad nevoljnicima, ne sažalje mi duša siromaha?

26

Sreći se nadah, a dođe nesreća; svjetlost čekah, a gle, zavi me tama.

27

Utroba vri u meni bez prestanka, svaki dan nove patnje mi donosi.

28

Smrknut idem, al' nitko me ne tješi; ustajem u zboru - da bih kriknuo.

29

Sa šakalima sam se zbratimio i nojevima postao sam drugom.

30

Na meni sva je koža pocrnjela, i kosti mi je sažgala ognjica.

31

Tužaljka mi je ugodila harfu, svirala mi glas narikača ima.